Србине памти где жито пламти
ко воштаница…
Жито моје – моја Грачаница.
Када те лажу да није твоје,
да немаш ништа,
откуд Господ усред житишта..?
Зашто крвари, плаче,
нариче,
зашто снопови на распећа личе?
Зашто не рађа већ
васкрсава?
Зашто је колевка, гроб
и слава?
Зашто тамјаном мирише,
зашто је од Дечана – више?
Зашто се жање на небу,
откуда миро на туђем хлебу?
Откуд опела где немаш ништа,
литургија усред житишта?
Зашто жетва оплакује селом,
зашто невеста није у белом..?
Зашто се обећала мртвоме драгом,
куда ће сватови крвавим трагом..?
Зашто, Србине, кад твоје није
тако се злати, поје и зрије..?
Зашто се замонашило,
за ког се моли,
његова рана тебе не боли?
Познаш ли ону црнину
што жито дозива именом сина?
Мајка је сваком од нас,
плаштаница је, Србине, њена црнина.
Тамо где кажу да немаш ништа
васкрсавају заветна житишта!
Жању се распећа!
Што их лажју крију све су већа, већа…
Жито моје у крви лежи,
јутрење моје у Самодрежи…
Памти, Србине, крвави плод,
ни стопе не дај где лежи ти род!
