Косовски завет

О песимизму српске омладине

Песимизам је увреда и за вас и за отаџбину која вас подиже да прославите и себе и њу

„Ја сам потпуно свестан незнатне части, у којој ви, млада господо, држите овај чин, у коме се ја налазим. Но што се тога тиче молим вас једно: не допустите никад, да вас збуни или фрапира положај или звање или униформа једног човека. Знајте, да је наш друштвени положај зависан више од друштва, у коме смо, но од нас самих. Зато не варајте се и не цените никад човека по његовом друштвеном положају. Не цените човека по ономе што је независно од њега на њему, но цените га по ономе што је на њему, само од њега лично зависно. Оно што је од нас лично зависно, то је карактер наших осећаја, карактер наших мисли, и карактер наше воље – једном речју: карактер наше душе. Од тога смо ми господари. Нека вас радује то, ако ја из овог чина будем користан друштву, у коме се налазим. Нека вас охрабри то; јер кад се из овог чина, потиснутог давно из првих по части редова, може учинити један минимум добра, онда куд и камо ће лакше бити вама чињење добра, вама, који нећете бити монаси, као ја, но професори, официри, судије, политичари, министри. Но не варајте се ипак: спољашњи ваш положај само ће вам олакшати чињење добра, но он вас неће учинити способним за добро, ако ви сами себе, независно од положаја, не оспособите за то. Епиктет, стоички философ, био је роб, и као роб био је добар и узорит. Калигула је био цар, но низак и бескарактеран.

Неће вас официрски мундир учинити храбрим, ни свештеничка мантија милосрдним, ни судијска тога праведним, ни министарска фотеља моћним, ако душа ваша није испуњена храброшћу и милосрђем и правдом и моћи. Ви морате имати душу, која ће бити способна за три ствари: 1) да поднесе живот, 2) да заволи живот и 3) да жртвује живот. Такву душу ви нећете никад имати, ако сте песимисти. Песимист не може жртвовати свој живот зато, што живот за њега нема вредности. Кад човек даје нешто што воли, он жртвује, кад даје нешто што мрзи, он не жртвује, но баца. Ваш песимизам то је ваш немоћан пркос животу. Од тога пркоса болујете и трпите ви, као део живота, а не живот као целина. Ја сам и узео да говорим данас о вашем омладинском песимизму зато, што тај песимизам доноси вама бол и трпљење. Песимизам ваш је бол и трпљење на првом месту за вас, који сте жудни радости. Он је бол и трпљење и увреда за вашу отаџбину, која вас подиже, да прослављате себе и њу у својим делима, а не да седите и плачете на обалама Саве и Дунава у ропству свога песимизма, као што су седели и плакали стари Израиљци на рекама вавилонским, у ропству цара Навуходоносора.  Зар не личи ваш песимизам на једног оријенталног, малог и злобног деспота, који окива и гњечи људе? Ја вам желим од срца, да се увек можете дубоко застидети, кад се осетите поданицима мрачног и злобног оријенталног деспота – Песимизма.

Неколико сељака орали су у Шумадији пре сто година. Они су имала само право да ору и ћуте; и они су орали и ћутали. И вера је загревала њихове груди, и песимизам се није дотицао душе њихове. Никад нису мислили ти сељаци оставити своје рало и одати се другом послу. Орање и ћутање било је занимање њихово, орање и ћутање било је занимање и њихових предака кроз читава четири столећа. Но ви знате, шта се десило? Једнога дана ти сељаци оставе своја рала и припашу сабље и престану да ћуте. И од сељака постану хероји, који су победили ону силу, од које је била побеђена Византија, и постану још политичари, и реформатори, и кнежеви. И ни у једном свом животном занимању ови људи нису се показивали песимисти.
Наша српска прошлост не зна за песимизам. Наше најцрње време у историји инспирисало је једну светлу херојску поезију.
Чак и наши слепци (приповедачи) били су оптимисти. Ко би од вас предузео, да напише једну студију о нашим слепцима – гусларима у прошлости? Ја вам не кажем: не будите песимисти зато, што слепци нису били песимисти. Ја вам кажем више: не будите песимисти зато, што је ваш песимизам сасвим без основа. Не будите песимисти нарочито у погледу ваше личности, јер ви сами још не можете предвидети, у чему ћете се показати велики. Радите, јер ако радите не можете бити песимисти. Или рад или песимизам.
Ако не можете бити Наполеон, то не значи, да ви не можете бити уопште велики војсковођа; или ако не можете бити Платон, то не значи, да ви не можете бити велики мислилац; или ако не можете бити Виргил, то не значи, да ви не можете бити велики песник. Великих војсковођа има много, великих мислилаца – много, великих песника – много, великих људи сваке врсте – много. Добро је да желите бити велики, но само онда, кад радите да будете велики; али је зло, кад само желите величину, а не радите ништа, да би је достигли.
Ако желите величину и радите за њу, ви не можете бити песимисти; ако само желите величину, а не радите за њу, ви морате постати песимисти. Или рад или песимизам.
Величина се, млади моји пријатељи, не извлачи на лутрији, она се осваја неуморним радом.
Ви морате сад неуморно радити на просвећивању свога ума и јачању своје воље. Јер ви морате бити просвећени умом и јаки вољом онда, кад постанете представници јавнога живота. Ма на коју дужност да вас провиђење постави, ви ћете бити велики, ако будете били јаки умом и вољом. Није истина, да ви немате способности. Не жалите се на то; најређи су изузеци они људи, који немају никакве способности. Ја лично чак ни у те најређе изузетке не верујем. Но рецимо, ви осећате уистини ако не никакву а оно малу способност у себи, и ви се не варате у томе. Ипак ви не смете закопати ни ту малу способност, као што је закопао свој добијени таленат онај неразумни царев слуга из јеванђелске приче о талентима. Ви сте дужни радити на увећању своје способности. Познато вам је свакако, шта је Демостен, велики грчки говорник, радио, да би увећао своју говорничку способност. И ви морате уложити толики труд око себе, колико и Демостен. Не закопавајте, дакле, но увећавајте и развијајте дате вам дарове, и ви ћете бити далеко од песимизма у погледу себе.
И најзад – песимизам ваш у погледу народа вашег и отаџбине ваше. Ја бих желео да вам нарочито и засебно говорим о овом предмету: толико је он широк и толико акутан. За овај мах, у вези са осталим, истаћи ћу само неколико мисли, тј. онолико, колико ми још минута преостаје да говорим.
Ви проучавате друге народе, који су достигли врхунац своје моћи и културе, и постајете песимисти зато, што видите свој народ још немоћан и некултуран. Но гле, ви сте песимисти баш због онога, због чега треба да будете оптимисти. Народи, који су дошли до врхунца моћи и културе, могу сад или стајати неко време на томе врхунцу, или ићи наниже. Народи пак немоћни и некултурни имају пред собом још дуге степенице, док се не попну на врхунац.
Француски или немачки омладинци могли би с више разлога бити песимисти но ви. Они могу рећи себи: наши су преци све урадили, за нас није преостало ништа. Но с каквим разлогом можете ви бити песимисти, ви, чији су преци само почели да раде, ви, који се налазите на почетку једног новог стварања, ви, пред којима се открива тако пространо и тако необрађено поље делања, ви, пред којима се простире тако дуг пут за трку и утакмицу?
’Ми смо мали!’ Таква вам мисао можда улева песимизам у душу. Но реците, по чему смо мали? По броју, јел’те? Но гле стари Грци били су мањи бројем од нас Срба, па су ипак задивили свет својом величином. Или смо мали по способности, јел’те? Ми се нећемо хвалити својим способностима, но ја вам кажем, ради вашег охрабрења, да до сад ниједан виђен и способан човек у Европи није о нама рекао, да смо мали по способности. Ја немам времена да ређам све те виђене људе. Кад бих их ређао, ја бих почео с Пушкином и Гетеом. ’Наш цео савремени живот је мали’! Може бити тако ви мислите и због тога се подајете песимизму. Ја вас уверавам, да не постоји мало време и мали живот у историји човечанства. Постоје само велика времена и припрема за та велика времена. Наше садашње време, дакле, може бити или једно или друго. Ако оно само по себи није велико, онда је оно припрема за једно будуће, велико време. У оба случаја, дакле, оно не оправдава ваш песимизам. Јер ако садашњост није велика, она је припрема велике будућности. Она је, значи, припрема ваше величине, јер будућност је ваша. То треба да буде разлог ваше радости а не жалости.
Наполеон није имао времена да буде песимист, јер за песимизам треба доколице, а велики освајач света имао је свега више но доколице. Он је радио 18 сати из дана у дан. Кад би ви само половину тога времена посведневно и систематски радили, отаџбина ваша била би срећна. Достојевски је имао падаћу болест, и био је иначе слабог здравља, па је ипак сваког месеца писао по четири штампана табака најлитерарније и најсадржајније прозе, какве има на руском језику. И под теретом своје страшне сиромаштине и страшне болести. Достојевски је био оптимист. Оптимисти су били и сви они велики и мали људи, који су стварали у овоме свету све оно, што је добро и корисно. Цела култура, у којој сте ви рођени и која вас окружује, створена је од оптимиста. Дела песимиста су непозната у овоме свету.

Критикујте нашу националну садашњост, но не очајавајте за нашу будућност. Критикујте оне људе, који сад репрезентују наш национални живот било у религији, било у политици, било у поезији, или науци, или радиности, критикујте их, но не заборавите, да вас само неколико година дели од онога времена, кад ћете ви репрезентовати нашу нацију у свима тим струкама и кад ћете ви бити изложени критици оних, који сад сричу буквар у основној школи и гледају на вас с респектом као на неку недостижну висину. Достићи ће они вашу висину, а ви ћете достићи висину отаца ваших, и они малишани, који вам се сад диве, биће критичари ваши и судије ваше. Каквом мером мерите онаквом ће вам се мерити.
Ваше је да критикујете, но не трошите много времена на критику садашњости. Не подајте се песимизму, јер песимизам ваш биће најотровнији извор неизмерног зла и вашег и туђег. Духови ваших предака, оних сељака, који су пре сто година створили ову земљу, посматраће вас онда, кад ви почнете руководити овом земљом, као њени војници, књижевници, учитељи, министри. Ваш песимизам ожалостиће душу њихову и одвратиће поглед њихов од вас. ’Зар ми, нешколовани, стварасмо, а ви, школовани, разоравате! Зар ми, робови, бисмо оптимисти, а ви, слободни, јесте песимисти’, жалиће се они на вас. Једно песимистичко покољење јесте кужно место у историји једног народа. Но народ и кугу преболева. И онда, кад народ оздрави, потомци ваши указиваће на вас као на кугу.
Не подајите се песимизму, јер ваш песимизам биће увреда не само за вашу отаџбину, но још и за цело човечанство. Човечанство је једно братство, ма колико да је оно разбраћено. Сви народи, и сви људи на земљи, чине једну целину, један организам. Тај организам има и болести на себи. Песимизам је болест на организму човечанства. Та болест може бити корисна великом човечанском организму, као што и отров може бити користан у извесном случају, но зашто баш ви да будете та болест човечанства? Тај отров?
Песимизам ваш биће увреда и за сву васиону; увреда за звезде, које ноћу ослушкују ваше мисли и планове; увреда и за сунце, које сваки дан гледа својим великим искреним и оптимистичким оком ваша дела.
И најзад, песимизам ваш биће увреда и за Творца света, који вас није створио, да се жалите на његова дела, но да покажете своја.”

 

Беседа Владике Николаја Велимировића – Конференција пред српском омладином

Друштвене мреже:

Прочитајте још:

Позив на литију

Удружење за неговање духовних и традиционалних вредности „Косовски завет” позива све хришћане