Навикли смо на бриљантне беседе оца Предрага Поповића али га је у порти жарковачке цркве Вазнесења Господњег у Београду, својом беседом превазишао дечак (Србин) из Хрватске. Није дечак говорио само у своје, већ у име све српске деце и свих Срба прогнаних из Хрватске.
Сваки школски дан уместо молитве почињао је ритуалом који је подразумевао иживљавање над српском децом, тамо је то било нормално: „У школи сам био неко кога су тукла деца јер су им родитељи рекли да су Срби били такви и такви и онда су те мрзели јер су те мрзели они које они воле. Не гледајући то да ли си ти нечије дете. Кад ме нису тукли они, тукао ме је учитељ. На уласку у школу уместо ’Оче наш’, он би рекао ’Поповићу дођи’, ја сам дошао ’пружи руку’, ја сам пружио, изабрао је један од три штапа и ударио ме. То је био ’Оче наш’ тамо. Господ ме дао тако глупог да то не разумем и у себи не таложим, па сам то схватио као неку игру, јесте мало боли али мене је Господ изабрао, што друге не бије, па мене учитељ воли. Глупо дете”, закључује о себи. Наравно да то дете није глупо него безгрешно и злостављано од система.
„Једном је учитељ дошао, вероватно је имао неких брига – почео је час, сви се гледају и чуде шта ће то да буде кад ја нисам добио своје следовање данас – и ја се чудим. Прилазим му и кажем – учитељу а пацка, и гледам, ваљда се у њему нешто преломило тог дана. Кад је видео дете које само долази по његово иживљавање ваљда га је разоружало па је рекао ’иди на место’ и више ме никада није ударио”. Да публика не би почела да јеца (мада је плакања било, неке су чак поливали водом) отац Предраг као врсни оратор и Божји човек додао је шалу на сопствени рачун „можда му је мој тата поправио ауто па му није наплатио”, што је још једна лекција присутнима како треба (осмехом) да се односе према животним невољама.
„Углавном, после тога они који су твој живот чинили и са којима си се играо кажу ти – иди да се не гледамо преко нишана, ти се спакујеш и одеш. Онда кренемо у цркву, нормално – што каже наш академик Матија Бећковић ’у авиону који пада нема атеиста’, нагласио је отац Предраг Поповић.
Дакле, дечак беседник који је победио и злог учитеља и себе самог је отац Предраг Поповић.
Нико после тог предавања из жарковачке цркве (било је око 1.000 људи) није дошао кући непромењен. Постављах себи питање шта је то што човека (народ) може да натера да мрзи и безазлено, невино створење? Одговор сам нашла у једном од дела Достојевског: „Питали једног комедијаша зашто тог и тог човека толико мрзи, он је одговорио – није тај човек учинио мени ништа лоше, него сам ја њему учинио једну одвратну гадост и тад сам га замрзео”. Мрзитељи, у ствари мрзе свој одраз у огледалу, своја непочинства. Свако подсећање на српске жртве Хрвати доживљавају као провокацију. Та мржња, такође, потиче из колективно несвесног због одрицања и губитка идентитета, како се други (њихова браћа), усуђују да остану то што јесу.
На једној промоцији у СКЦ-у Ведрана Рудан је испричала да је на телевизији гледала неку емисију у којој је био гост угледни Србин, привредник (презивао се Рудан) из Америке. Позвала је мајку усред ноћи да пита да ли су они Срби, мајка јој је одговорила: „нисмо сине али смо били”.
Има много Предрага и Дара прогнаних из Хрватске чије исповести нису забележене ми им дугујемо: сећање, љубав и загрљај рода свога, да знају да су међу својима. Хрвати себи и жртвама дугују покајање. Мржњу нико никоме не дугује.
