„Веома је битно да знате да (у маркетима, тржним центрима, итд.), не купујете својим новцем него временом проведеним на послу. Радите мукотрпно, трошите нерационално и тако протраћите живот”. Просечан човек највише времена потроши на глупости, а највише новца, такође, на глупости. Главни ресурс модерног капитализма су будале, њима можеш продати било шта. Да би људи куповали било шта треба укинути разумне аргументе. Програмирани идеални потрошач (будала) мора непрестано да жваће, осећајући рајску насладу, истовремено се херојски бори против сувишних килограма (остављајући крв и зној у теретани), притом не примећује сав идиотизам свог понашања. Не примећује своју глупост зато што је масовна – на телевизији иду емисије о кувању, у којима се спрема висококалорична храна, а у паузи иду рекламе о антицелулит програму или другој сличној хемији.
Мобилни оператери створили су потребу да имамо пропуштени живот на телефону, да живимо виртуелно. Произвођачи одеће да трчимо за модом ко „атлетичари”, идентификујући се са лицима с малих екрана, не знајући да они изнајмљују гардеробу коју после наступа враћају, док будала купује. Тржни центри у нашој земљи, нажалост, нису никакве инвестиције, док занемарљив број запослених добија месечну плату продајом стране робе, велики број наших грађана тамо оставља тешком муком зарађен новац. Глобалном бизнису стално су потребна нова тржишта и он их је нашао у људским душама.
Дакле, живимо у времену маркетинга и хиперпродукције. Маркетинг је у ствари наука о томе како да некоме утрапите непотребну ствар. Зашто маркетинг није постојао у 19. веку? Зато што није било потребе за тим. Тада се производила потребна роба и задовољавале су се реалне потребе. Када су почеле да се измишљају лажне потребе маркетинг је ступио на сцену. Маркетинг не задовољава реалне потребе него их ствара. У прошлом веку (бела)техника је трајала 15–20 година, данас када технологија иде напред траје много краће што није логично. У питању је превара, данашња роба прави се с грешком и траје тачно колико траје гаранција. Није у проблему само буџет и здрав разум сваког становника него и планета у целини. Мислећи свет и еколошка удружења треба да се побуне против хиперпродукције свих наведених производа зато што осим здравог разума загађују и животну средину. Евидентно је и стално стварање нових опасности, истовремено људе „штите” од тих опасности продајом одговарајуће робе.
Долазимо до узрока проблема, да би „васпитали” – програмирали идеалног потрошача (будалу) неопходан је осмишљен константан рад на заглупљивању маса. Главну улогу у том процесу има телевизија као најчешће коришћено средство информисања, али се тиме процес не ограничава. „Једна од стратегија медијске манипулације је да јавност треба подстицати у прихватању просечности. Потребно је убедити људе да је (ин, у моди), пожељно бити: вулгаран, глуп, неук. Истовремено треба изазвати отпор према култури и науци”, рекао је Ноам Чомски. Такође, Максим Горки је написао да постоје два приступа писању књижевности и штампе за народ: буржујски – кад се трудиш да спустиш текст на ниво читаоца и совјетски – кад се трудиш да подигнеш читаоца на књижевни (културни) ниво. Савремени медији не само да се спуштају до постојећег нивоа читаоца – они читаоца активно вуку надоле. Нимало случајно је промовисање естетских операција преко лица са јавне сцене да би поставили (накарадне) стандарде лепоте (све у договори с пластичарима), то би требало да буде кажњиво законом. Запањујућа је чињеница да све више родитеља својим ћеркама за 18-ти рођендан купује силиконе, неки подижу и кредите за ту намену. Нажалост, то нису родитељи него газде које у тој деци виде инвестицију. Промовише се лажна срећа лица с малих екрана која наводно имају све, само им фали истина – мало загребеш, унутра труло.
Дакле, данашња телевизија човеку узима и новац и мир и душу стално га подсећајући да не треба да буде срећан због оног што има већ да треба да буде несрећан због онога што нема. Решење је једноставно, док су на телевизији били људи од интегритета (образовани, културни радници, научници – који су промовисали праве вредности) ствар престижа и информисаности је била имати телевизор, када су истинске ауторитете замениле будале, ствар престижа и информисаности би симболизовало избацивање тог ђавољег огледала из куће.
