Један познати писац рекао је да га подршка до те мере узнемирава јер не жели да постане писац мање оспораван. То је заправо дефиниција српских великана. За живота нису имали никакву подршку државе (ни кров над главом), после смрти имају читаве улице. Међу таквим великанима је и наш савременик и саговорник Жељко Утвар (1978), рођен у Београду (Скадарлији), дипломирани инжењер архитектуре, који поседује веома вредну збирку: ношњи, књига, вредних предмета. Пробудио је интересовање младих људи за неговање традиције и правих вредности (добитник је многих награда али је за државу и надлежно министарство невидљив). Такође, пробудио је и непријатеље – трпи нападе са свих страна јер има критички став према српском занемаривању националног блага – истина боли зато је (иста) непроменљива кроз време.
На питање какве везе архитекта има са Етнографском збирком коју поседује већ око 20 година, каже да није било архитектуре не би било ни ове збирке.
„На огласној табли Архитектонског факултета у Београду 2003. године, појавио се оглас Завода за заштиту споменика културе Србије преко којег су тражили студенте завршних година који желе да раде теренска истраживања сеоске архитектуре. Пошто сам завршио тај смер на факултету (Стилови и форме у архитектури), староградска и сеоска архитектура, то је било оно што сам целога живота и желео. Након пријаве, два месеца сам радио сеоску архитектуру у општини Петровац на Млави (јула и августа). До тог тренутка нисам знао шта је етнологија, нити ме је то интересовало као тема. Нисам знао називе одређених предмета старих покућстава сеоске архитектуре, да бих у току дана и дана исцртавања тих старих кућа видео да су оне пуне тих предмета. У разговору са сељацима сазнао сам да ће те куће убрзо рушити. Зато је Завод урадио пројекат ’Атлас народног градитељства Србије’, да се све те куће које су у рушевном стању и спремне за рушење заштите преко пројекта. Нас седморо је то радило (на терену). Хтео сам да купим, сећам се да је била једна преслица и два пара опанака. Деда ме гледа и каже ’да ли си ти нормалан, ја ћу то да запалим, носи’. То је тако кренуло. Међутим, из неког свог незнања, интересовања, са тог терена сам кући донео 43 предмета, нешто ми је било поклоњено, а нешто сам купио, и то је заправо почетак ове збирке.
У току и након завршених студија архитектуре, 15 година сам радио за Народни музеј у Београду као архитекта цртач на археолошким теренима, радио сам за Институт, радио сам за око 20 музеја у Србији и онда сам, пошто сам имао слободне викенде, кренуо да обилазим села. У разговору с мештанима сазнао сам да то никог не интересује, да су најлепши предмети били бачени и уништени. Најглупљи обичај на целом Балкану (код нас је то било најизраженије) да ствари (гардеробу) покојника не ваља носити, тако да су највреднији, најлепши, најочуванији комади ношње (одеће) били запаљени после смрти људи чије је то било власништво. До тих сазнања сам дошао на терену, тако да у том периоду практично ништа нисам могао да нађем. Међутим, након тих 15 година колико сам радио почео сам да се бавим и трговином уметнинама, од тога сам живео и од тога сам стекао ову збирку која броји преко 5.000 предмета, а кренуо сам од нуле. Нико из моје фамилије није имао пар чарапа нити једну преслицу. На бувљаку сам видео да се ти предмети појављују у великом броју. На почетку сам с бувљака кући доносио предмете лошег квалитета док нисам почео да проучавам то што скупљам. Од 2005, 2006. године куповао сам озбиљне књиге и сад их имам 500 из области етнологије. Од 2006. године озбиљно сакупљам народну ношњу. Данас ношња у мојој збирци обухвата 60%, док су 40% сви остали предмети: дрвенарија, метал, текстилно покућство, алати старих заната и друго. Од преко 5.000 предмета 95% сам купио на бувљаку и с правом могу да кажем да један озбиљан етнографски музеј нестане за 10 до 20 година на нашим дивљим пијацама .”
На питање како је дошао на идеју да скупља ношњу Жељко нам је испричао емотивну породичну причу. „Не кријем да раније нисам знао да разликујем мушки од женског јелека, нисам био у кудовима, фолклору, то ме није интересовало док једног дана није дошао татин добар пријатељ, према коме осећам велику захвалност, јер да њега није било ова збирка можда не би заживела у овом облику. То је, нажалост, покојни чика Русомир Здравковић (рођен је у Зубетинцу, једном планинском селу поред Књажевца). Он ми је поклонио око 180 предмета првих комада ношње његове маме и баке – то су они сами радили с почетка 20 века, 1910–1915. То су биле силне мушке кошуље, женске од конопља, од лана ткани појасеви, плетене чарапе, накит – баш огромна количина ношње. Мислио је све то да баци док није видео да ја такве предмете сакупљам, па је рекао ’то ће бити на правом месту’. На почетку су ми се људи смејали, нису могли да схвате како то да један инжењер архитектуре ’живи са Циганима’ (они инсистирају да их тако зовем јер не знају шта значи реч Ром/и) ради са њима, иде по бувљацима – фамилија ме и даље гледа као ’црну овцу’. То ме није поколебало, напротив, знам зашто живим овај живот. Мисија ми је да сачувам национално благо од (пропадања) заборава. Тих предмета има све мање.
Не знам да је ико у јавности у овој материји више од мене. Од 2010. године када је била прва емисија о мојој збирци у ’Жикиној шареници’, урађено је преко 400 емисија, људи су почели озбиљно о томе да размишљају, многи ме зову, одушевљени су, имам и понуде за откупе, било је и дивних поклона. Велики број младих људи (момака) од око 20 година показује интересовање за сакупљање ношње. Праве сопствене колекције, многи су мотивисани мојом. Познајем петорицу врхунских колекционара који нису у јавности.
У последње две деценије енергетски се нешто веома позитивно дешава за српски народ јер истина излази на све стране. Пре 10 година било је небулозно да ико ради овакву емисију, а сада недељно добијам три понуде за емисију. Било је бројних натписа у новинама у позитивном контексту. Увек волим да поменем ’браћу Цигане’, Бог нам их је послао да сачувају национално благо које Срби бацају. Да није Цигана, живи сам доказ да би преко 5.000 музејских примерака било бачено на депонији у Винчи. Без проблема, у исто време сада могу да направим 10 озбиљних музеја, какве су етнографске поставке у помесним музејима у Србији. Имао сам 2019–2020. године, музеј са мојом некадашњом сарадницом Тамаром Комазец. Имали смо први приватни Етнографски музеј у Србији, који је јавно био признат (тада сам приказао 450 предмета, све у витринама и имали смо врхунско осветљење, а радили смо и натпис) у Улици Лазе Пачуа иза Народног музеја, у центру града. Међутим, пошто је то био приватни локал, а најам је био 1000 евра, једва смо успели седам месеци без помоћи од стране државе и надлежног министарства. Само витрине су биле плаћене 10. 000 евра. Све у вези са културом је веома скупо, а у култури нема никакве зараде. Човек се бави културом из љубави, из жеље да не живи неки јадан и бедан живот, да обогати живот тим предметима, причама и људима које то интересује. У протеклих 20 година видео сам да је најмањи проблем купити предмет, колики је проблем очувати га. Ако узмеш врхунски јелек, музејски комад, без обзира колико је очуван и ставиш га у сандук, кад-тад ће га мољци напасти, биће у сандуку поједен за две године. Никад нисам рачунао новац који улажем за очување (отрове, прање, усисавање), а то је главно за очување овако комплексне збирке. Сваког дана радим по 5–6 сати сигурно око ношње. То што радим, у оквиру једног музеја ради сигурно троје-четворо кустоса. Разлика је у томе што мене нико не плаћа. Девојка (Александра Јотовић) ми доста помаже у очувању збирке пошто врхунски ради вез. Збирка има велику тржишну вредност, а музејска је три пута већа од тржишне. Рачунајући вредност моје збирке од преко 5.000 предмета, у музејском смислу то је преко милион евра. Ако држава не буде имала слуха ја знам шта ћу са збирком – моја права пензија је ова збирка и у материјалном и у моралном смислу. Сваког дана збирка се све више увећава и, даће Бог, да пређе 10.000 примерака како планирам за живота. Онда ћу направити озбиљан легат, али тако да када га поклоним држави добијем две до три хиљаде евра пензије сваког месеца, да осигурам моју децу док су жива. Мада, вероватнији сценарио, нажалост, пошто држава нема слуха за овакве ствари, је да ћу је продати. Већ сада знам коме и по којој цени.
На Филозофском факултету у Београду више не постоји Етнолошки одсек. Стална поставка у Етнографском музеју стоји 60 година од 240.000 предмета. Знајући то, рекао сам себи да ћу бити музеј који ће представљати Србију у најбољем могућем светлу. Представио сам збирку (преко неких организација, пре свега ’Наше руке’ Дејана Милосављевића) у Лиону, Паризу, Бечу, Линцу, Италији. Свуда без помоћи државе, а свуда је писало Србија, а не моје име. Људи су свуда били фасцинирани какво богатство имамо у ношњи и везу. То је оно што наша држава не ради од 1945. године, зато што је комунистички режим наменски убачен у најјаче православне земље Русију и Србију да би се уништило православље и наша веза с коренима. Дошао сам до невероватних веза наше праисторије Винче са нашом традицијом, културом, архитектуром. Почео сам да проучавам и историју и држим предавања.
Дешавају се и лепе ствари. Први пут од кад постоји Музеј трубе у Гучи (2010), ове године за Сабор трубача била је уприличена моја изложба у музеју где су биле приказане 43 лутке са различитим комплетима ношње што је изазвало велико интересовање и одушевљење публике. Дефинитивно се мења свест. Бог нам је дао живот између два миленијума, тад су енергије између планета најјаче и земља пролази из једног енергетског поља у друго. Исус се појавио између два милениума. Сад нам је дато да мењамо историју. Срби мењају светску историју што смо показали кроз наше знамените људе. Највећа енергија планете земље је на територији Србије, зато су сви покушавали да нас покоре, да нас униште, да нас освоје – нису успели. После мог предавања јавило ми се на хиљаде људи с подршком и одушевљењем, кажу да су то увек осећали и знали али нису могли да документују. Почели смо да се окупљамо, прави људи на правом месту. После изложбе у Гучи видели су је и људи из Тополе, следеће године од маја до августа цела збирка биће пребачена на Опленац – тамо ће бити четири месеца. Традиција се враћа у јавност, у народ, што је фантастично”, рекао је Жељко Утвар.
Удружење „Косовски завет” тражи од државе да интензивније почне да се бави очувањем нашег културног наслеђа, а то ова збирка сасвим сигурно јесте. Људи попут Жељка Утвара, чувара наше традиције и културе, увек ће имати нашу подршку.
