Српски песник, писац, новинар, афористичар и телевизијски уредник Душко Радовић рођен је на исти дан као и највећи живи српски песник Матија Бећковић, 29. новембра, на дан Светог апостола Матеја, о чему је, а понајвише о пријатељству ове двојице бардова, надахнуто говорио књижевник Мирослав Максимовић на отварању Поетске вечери Матије Бећковића „Тајна живота је поезија” у Тврђави Голубачки град.
„Овог пута ћу вам испричати једну причу о пријатељству, о пријатељству Душка Радовића и Матије Бећковића. Претпостављам да се већина присутних сећа песме Арсена Дедића ’Два пријатеља’, али да мали број вас зна да је текст написао Матија Бећковић и која почиње овако:
Два пријатеља што се сваког дана
Састају испред ’Три листа дувана’
Целога живота досадног и дугог
Не виде нико једног без другог.”
Душко Радовић је често писао да му је Матија Бећковић најбољи пријатељ. Мало ко зна да су заједно, у четири руке, за Радио Београд написали драмски текст „Че, трагедија која траје” а представа по овом тексту је касније извођена у београдском позоришту Атеље 212.
На почетку свог излагања Матија Бећковић је поменуо присутнима да је ово књижевно вече један неформални почетак обележавања Стогодишњице од рођења Душка Радовића. Подстакнути тиме и присутни оснивачи Удружења „Косовски завет” одлучили су да се и прикључе обележавању овог значајног датума и дају свој допринос сећању на великог Душка.
Бећковић је наставио са констатацијом да „Увек морате да бирате пријатеља који је бољи од вас” и присетио се студентских протеста 1968. године када је одвео Душка Радовића на Медицински факултет на коме је Радовић пред присутним студентима рекао:
„Овде је младост, тамо је старост
Овде је здравље, а тамо су помагала и пилуле
Овде је будућност а тамо је прошлост.
Вама прете да ће ући тенковима међу студенте. Златну медаљу по броју убијених ђака у Србији – тај рекорд држе Немци, ако неко жели да сруши тај рекорд нека дође тенковима на нашу децу”.
Матија Бећковић је приповедање своје поезије започео песмом „Нешто онако”, за коју је рекао да га је управо Душан Радовић инспирисао да је напише. Ређале су се једна за другом: Богородица Тројеручица, Косово поље, Лелек мене, Пас, Прича о светом Сави, Мафија, Када се поново родим и многе друге, да би завршио јаком поруком песмом Господи помилуј.
Изгледало је да би Матијино приповедање могло да траје до дубоко у ноћ, да се нико не би уморио. Ни посетиоци, ни песник. Због песама наравно, али можда и због амбијента Голубачке тврђаве и неког посебног осећаја да су и наши преци ту негде поред нас. Кнез Лазар који је 1382. опседао Голубац или његов наследник деспот Стефан Лазаревић који је од 1402. до 1410. управљао Голупцем или деспот Ђурађ Бранковић који је 1444. вратио Голубац у деспотовину. Или можда Лазар Ђурђевић који је до 1458. задржао Голубачку тврђаву под српском влашћу.
