Висина части, по Христовом мерилу, додељује се људима према висини спремности на жртву. Онај који мало жртвује, малу ће част добити, онај који много жртвује много ће части примити. Онај који је, међу људима, примио највећу част, поднео је, пре тога и највећу жртву. Јер је Он по сопственим речима најпре морао прећи Голготу да би тек после тога ушао у Своју славу. И како да том мерилу побегну људи, кад му се потчинио и Бог?! Они који беже од жртве, беже и од једине части под овим Божјим сунцем за коју је вредно борити се. Кад је Господ наш Исус Христос послао своје апостоле у свет, Он је поставио жртву као програм и метод њиховог живота. И само спремност на апостолску жртву удостојило је галилејске рибаре апостолске части. Ово мерило, постављено једном у основе Христове цркве, остало је као неизмењиво и незамењиво мерило кроз све дане њене историје, и као такво ће остати у све дане до свршетка века. Висока част у Христовој цркви, значи – високу жртву.
„Шта је на Преображење Господ Христос открио ученицима? Он је данас на Тавору показао да је Богочовек, преобразивши се пред ученицима. Лице му је засијало као сунце и јаче од сунца. Он, Кога су људи сматрали за Учитеља из Назарета, Сина Јосифа и Марије – дрводељу. Он је у Своје тело сместио све Божанске силе – Бог је стао у мало људско тело. Каква велика и света тајна! Али то није случајно. Зашто је Господ постао човек? И зашто се Господ на данашњи дан преобразио? Преобразио се да би показао пут нама људима. Да је то пут нашег тела, нашег малог људског тела, које често не сматрамо ни за шта. Блато! Да, блато, а у том блату живи божанска душа, образ Божији, лик Божији, слика Божија. То је човек! Бог нас је створио по образу своме, а људи хрле у грех.
Шта је грех? Грех је црни катран – грех је црна фабрика пакла! И човек држи грех у својој боголикој души, у ствари замазује душу своју црним катраном и губи лик Божији, губи образ Божији. Не види се да је човек божанско биће, не види се да је душа слика Божија, све је премазано муљем страсти, земаљском сласти, катраном, разним црнилом. Грех је увек слика ђаволова, и кад волимо грех, кад га држимо у себи, ми уместо слике Божије, преко образа Божијег што је у нама маламо мрачни, смрдљиви лик ђавола.
У дивним црквеним песмама пише да је образ Божији у човеку, слика Божија иструлила од греха у човеку. Као да имаш слику свог претка, па од дугог времена, од влаге и буђи, покварила се, ти јој не препознајеш лик – не познајеш уопште. Тако бива и са душом људском – иструлио у гресима лик Божији, образ Божији, не познаје се. Господ је дошао у овај свет да скине муљ са лика, образа Божијег у нама, да преобрази тај образ који срља у гресима, да му да божанске силе, да светлошћу божанском опере слику Божију што је у души нашој, и покаже: гле Јоване, и ти Петре, и ти Јулијано, погледај, ти у души имаш слику Божију, ти си слика Божија на земљи. Пази како живиш. Ти си мало божанство у овом свету, теби је Бог дао оно што ниједном створењу није дао.
Господ је човеку дао сва средства да очисти срце своје од свакога греха и да тако чистог ока и срца види Бога у свету и у себи. Зато је Господ дошао у овај свет да нам да средства и силе да преобразимо себе – ако смо кроз грех постали ђаволики, да постанемо боголики. Господ од нас тражи да променимо себе. Како? Покајање је диван уметник, чудесан уметник који истерује из тебе грех и мала по души твој лик Господа Исуса, док га потпуно не измала, док човек потпуно христолик не постане, а створен је да то постане. Такође, свете врлине: вера, љубав и молитва млазеви су Божанске светлости који перу нашу душу. Као кад хоћеш да опереш тело, ти га опереш водом, тако се душа пере светлошћу Божанском. Тако треба сваки човек да испуни себе Божанским силама, помоћу светих врлина, помоћу светих Тајни, кроз покајање и свето Причешће”.
(Део беседе Јустина Ћелијског на Преображење)
