Урбана легенда Београда (Душко Радовић), будила је ушушкане Београђане сваког јутра на устанак. Као да се свет заустављао тих година у 7.15 часова. Сви су слушали „Београде, добро јутро” и старо и младо, сви од димњачара до лекара, од сељака на пијаци до професора. Чудо од човека и емисије!
Из студија на последњем двадесет трећем спрату „Београђанке”, говорио је а често и шибао – не штедећи ни власт ни боранију. Никог није штедео, неретко ни себе.
„Нико боље не познаје људе од уметника, а то драгоцено знање стиче се драматичним познанством са самим собом”, рекао је једном Душко Радовић.
Душан Петричић га је представио карикатуром: „Радовић петао на врху Палате Београд”. Живи петао се опирао ветровима просечности, глупости (нарочито политичке), хипокризије, егоизма и бега од огледала у којем би свако могао да препозна валастито лице. Такође, неугодне чињенице друштвене стварности. Имао је и оштро око којим је запажао обичне, а лепе ствари, којих се сетимо тек када их више нема. У свему што је радио градио је посебан однос према деци, као да је желео да нам укаже колико смо мртви и пре смрти ако смо у себи угушили дете.
Шалио се са стилом – после рата Душко је по мензама издавао маркице, радио је као благајник. Написао је песму и послао у Пионирске новине, где је уредник био Бранко Ћопић. Знајући да је Ћопић женскарош, Душко пошаље песму и потпише „Рајка Токић”. Стигла песма у новине, сви одушевљени песмом, Ћопић посебно, једва чека да упозна младу песникињу. Један дан оде Душко код њих, кад на столу – његова песма. Пита их Душко каква је песма, они одговоре да је одлична, тада им открије да ју је он написао. Тако „насмари” Ћопића и уђе у Пионирске новине.
Бранка Миљковића је убила прејака реч, а Душка Радовића прејак афоризам. Дакле, чашу прејаке жучи прелио је афоризам: „Ако већ можемо и морамо без Тита, можемо и без многих других”. Иронија је да је Радовићев џелат био Стамболић који му је забранио емисију. Заправо, Стамболић је запретио да ће забранити рад „Студија Б”. Душко никад не би допустио да толико људи остане без хлеба и сам се повукао. Али замрли глас Душка Радовића одјекнуо је не само Београдом, него широм Југославије. Партија се покајала, реакција и протести имали су своју тежину па је Стамболић лично захтевао његов повратак. Душко је у то време био болешљив а онда су га стрес и шок због укидања емисије дотукли. Разболео се. Добио је упалу продужене кичмене мождине, болест коју изазива велики стрес. Лекар је то објаснио Брани Црнчевићу, испричао му је да је и Аристотел Оназис умро од исте болести коју је добио кад му је син страдао у авионској несрећи. Лекар је рекао Брани: „Кад Оназису који има милионе није било спаса, тешко да ће и Душку”. Умро је 16. августа 1984. године. Цео Београд дошао је да испрати легенду.
Србија се постхумно (као и обично) одужила Душку Радовићу. Има га у уџбеницима, деца знају ко је он, школе носе његово име. Такође, позориште и неке улице су назване по њему.
ДУШКО РАДОВИЋ ДАНАС
Данас 29. новембра 2022. године, прослављамо Стогодишњицу од рођења Душка Радовића. Много се променило а као да се ништа није променило, опет су забрањени и прогоњени најбољи. Такође, постоји једна емисија која окупља цео Београд и шире – не почиње са „Добро јутро”, али се завршава са „Лаку ноћ” коју гледају (и кад их нервира аутор) и власт и опозиција и радничка класа и сви који у јавном животу нешто значе. Та емисија је „Утисак недеље”. Можда је дрво звано Душко Радовић прерано исечено, али је око себе оставило још изданака.
ОВАКО ЈЕ ГОВОРИО ДУШКО РАДОВИЋ
- Жао ми је нашег фудбала. Већ дуго се мучи, а никако да умре.
- Ових дана долазиће нам у госте цела Европа. Молим келнере да не наплаћују гостима ратну штету и неке друге неподмирене рачуне за последњих неколико векова.
- Дошла су друга времена деце је све мање, а паса је све више. Пси су углавном расни а деца су наша домаћа и дивља.
- Волите се и кад нисте заједно, то је права љубав. Ко уме да воли само кад је заједно, тај не прави питање с ким је.
- Ускоро ће пролеће. Благо свима којима је то битно.
