Ниједан рат нема победника ако има макар једну жртву, посебно нема победника у братоубилачком рату. Репризу рата у Југославији, нажалост, гледамо сада у Украјини. Интересне снаге поделиле су и закрвиле исти народ да би лакше владале њиме. Такође, као и у Југославији медијска стварност коју нам данас сервирају у Украјини не одговара истини на трену.
Медијска сатанизација најозбиљнија је и најопаснија ратна стратегија и то није ништа ни ново, ни спорно. Спорно је међутим, што полуистине и неистине долазе и од нас самих. Кажу да су од злонамерних гори само корисни идиоти – они сматрају да се европејство доказује снисходљивим ставом пред туђином, а то је веома штетно пошто нас нико из света неће поштовати ако не поштујемо себе.
Фалсификовање историје датира још од Косовског боја. Наиме, велика је неистина да је Милош Обилић на превару убио турског султана Мурата, јер витез Реда змаја тако нешто себи не би дозволио. Једино је извесно да га је могао убити у борби. Такође, пре неколико година, у уџбеницима из историје за VII разред појавила се теза да је Данак у крви помогао српској деци – сугерише се да су деца која су отимана имала могућност да напредују у Османском царству. Услед притиска јавности, тај срамни текст је срећом избачен из уџбеника, што не значи да нових покушаја неће бити.
Милош Црњански је давно рекао:„Нигде на свету не говори се тако ружно о нама као код нас. Што је горе, нигде на свету не дозвољава се тако олако другоме да то чини као код нас.”.
О нама, ипак најбоље говоре туђини – честити, добронамерни, остварени људи. Ми их зовемо пријатељима Срба, у које, свакако, спадају Арчибалд Рајс, Петер Хандке и многи други. Међу њима је и немачки свештеник (покајник) Фридрих Грисендорф који је целом свету објаснио зашто је заволео Србе и зашто је Гете учио српски?!
„Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Руси, Американци, Енглези. Можда су имали боље оружје, више војника, боље вођство. Али то је, у ствари, изразито материјална победа. Ту победу су они однели. Али овде међу нама. Има један народ који је извојевао другу и много лепшу победу – победу душе, победу срца и поштења, победу мира и хришћанске љубави. То су Срби!
Ми смо их раније само донекле познавали. Али смо исто тако знали шта смо чинили у њиховој отаџбини. Убијали смо стотину Срба, који су бранили земљу, за једног убијеног нашег војника, који је представљао власт окупатора насилника. Па не само да смо то чинили, него смо благонаклоно гледали како су на Србе тамо пуцали са свих страна. Знали смо да се овде, међу нама налази 5.000 официра Срба који су некада представљали друштвену елиту, а сада су личили на живе костуре, изнемогли и малаксали од глади.
Знали смо да код Срба тиња веровање: „Ко се не освети, тај се не посвети!“. И ми смо се заиста плашили освете тих српских мученика. Бојали смо се да ће они, по нашој капитулацији, радити оно што смо ми са њима чинили. Замишљали смо јасно ту трагедију и већ видели нашу децу како пливају канализацијом или се пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање наших људи, силовања, рушење и разарање наших домова. Међутим, како је било? Кад су пукле заробљеничке жице и кад се 5.000 живих српских костура нашло слободно у нашој средини, ти костури су – миловали нашу децу, давали им бомбоне! Разговарали су са нама! Срби су, дакле, миловали децу оних који су њихову отаџбину у црно завили!
Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио српски језик. Сада тек схватамо зашто је Бизмарку последња реч на самртној постељи била – Србија!
Та победа Срба већа је и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и добити само Срби однеговани у њиховом светосавском духу и јуначким епским песмама, које је наш Гете толико волео.
Ова победа ће вековима живети у нашим душама, а тој победи и Србима који су је извојевали, желео сам да посветим ову моју последњу свештеничку проповед.
(Говор немачког свештеника Фридриха Грисендорфа из 1945. године)
