Нико у свету вас не проверава да ли идете наги по свом стану, али ће вас склонити са улице или чак казнити ако идете наги међу људе. Држава, школа, друштво, стамбена заједница функционишу на основу правила, зато постоје закони – иначе би владала анархија. Бити савремен не значи бити у праву јер етимолошки реч савремен значи бити с временом – оним што је (у тренду) пролазно. Младе цивилизације нуде разне новотарије које скоројевићи и незналице прихватају безусловно, а газе и исмејавају своје ванвременско. Србија је била цивилизација још у Доба неолита и те како има шта да чува и баштини и зна да се болест не лечи тако што се обрише шифра, коју нису обрисали стручњаци него јак лоби.
Да ли ће неко подражавати праве (породичне, традиционалане, духовне) вредности, одлука је сваког појединца, док је сваки грађанин на поштовање јавног морала обавезан законом. Ничија слобода није неограничена, слобода сваког појединца или групације завршава се кад почне да угрожава другог – тада постаје агресија. То Србија и Београд добро знају и увек су били на бранику истинске слободе, тако је било и јуче на Литији за традиционалну и породичну Србију. Литију су организовали: крстоносци, Савез православних жена, као и остала родољубива удружења. То је истовремено био и скуп против Еуропрајда најављеног за септембар (12–18) ове године.
На литији је учествовао велики број грађана, више од (35.000), то је истовремено и највеће окупљање после протеста подршке Русији. Без подршке: медија, без новца, аутобуса – грађани су сами финансирали долазак у Београд из разних крајева Србије, а информисали су се преко друштвених мрежа и православних портала. Колона је нешто после 18.00 часова кренула од Саборне цркве, преко Зеленог венца, Краља Милана и Ресавске до Булевара краља Александра и крајњег одредишта цркве Светог Марка. Колика је масовност била говори податак да кад је колона застала код споменика цару Николају Романову, део колоне још није кренуо од Саборне цркве.
Међу окупљенима највише је било младих, али и породице са децом, старији суграђани. Са озвучења су пуштане духовне и патриотске песме: „Небеска литургија владике Николаја Велимировића”, „Православље то је вера наша”, „Не дам”, „Видовдан”, „Тамо далеко”. Окупљенима су се код цркве Светог Марка обратили организатори исказавши дивљење пред бројем и достојанством и апелом да се одржи саборност, да не дозволимо да нас деле јер смо браћа и сестре у Христу. Није се десио ниједан инцидент, нити је било погрдног скандирања против било кога, скандирало се: „не дамо Косово”, „живела Србија”, „децу вам не дамо”, епископу Никанору „достојан”. Следећи скуп је заказан за 28. август, на празник Успења Пресвете Богородице.
Од много дивних реакција и постова на друштвеним мрежама реакција оца Ненада Илића заслужује да у целости буде објављена зато што објашњава суштину проблема: „Београд није имао проблема са хомосексуализмом. За неке виђене Београђане знало се да су хомосексуалци, али то није сметало да буду признати и поштовани. Драгослав Срејовић, Јован Ћирилов. Тај исти Јован Ћирилов доживео је на некој ТВ трибини да га једна женска естрадна будалетина испрозива због тога што довољно не подржава такозване ’параде поноса’. А њему је било јасно о чему се ради. Јасно је и Београду. Јасно је и православним хришћанима. Живи брате по своме, ако ти је то оријентација – твоја приватна ствар. Али ако хоћеш да то користиш као маљ за убијање оно преостале традиционалне свести, ти си непријатељ. Ко то хоће да од хомосексуалаца направи непријатеље? Вероватно исти они који хоће од Србије да направе безоблични шљунак. А ко им овде помаже, без обзира да ли је у власти притешњеној наредбама са ове или оне стране, или само жели да му процвета празилук који вири оданде одакле не би требало да вири – није пријатељ свог народа.
Још једна поука из данашње литије – протеста против окупаторских намера шарене интернационале: Црква је заиста пре свега организам, а не институција. Иако није било званичног организовања, било је довољно да проговори епископ који се баш не одликује мисионарским даром па да се прикључе великој поворци протеста и они који се иначе не слажу са његовим ставовима и изјавама. Усред претеране памети – и нешто што не звучи претерано паметно али је изречено из срца, са свим пратећим манама, дочекано је као вода живота. Уопште као да је дошло време претеране памети и мишјег срца. Па где се срце покаже – то бива магнет. Без праве организације Београђани су се прикупили. Било је свештенства и монаштва, али најмање из Београда. Они који нису данас дошли морају да размисле о томе да ли је прилично да одсуствују и следећи пут, ако за следећим протестом буде било потребе.
Човек који се пита за све и у Београду и у земљи Србији, вероватно ће искористити прилику да се покаже као геније који по ко зна који пут пресеца Гордијев чвор који је сам запетљао и отказаће скуп ’из безбедносних разлога’. Као да је све ово уопште било потребно, као да нико није иначе могао да се досети да ће у можда претерано толерантном али ипак не љигавом Београду бити проблема кад се проблематични, а често бахати ликови размиле ноћу по сплавовима, ресторанима и клубовима где ће се испоставити да нису сви Срби безмерно толерантни, па још кад попију мало. Ако би се десиле неке гадне ствари – ко би био одговоран?
А те интернационалне геј активисте неко и држи у заблуди. Они вероватно немају појма да у Београду, симпатичној дестинацији за туристе, ипак нису добродошли са својом агресивном манифестацијом посебне сексуалности. Београд јесте метропола, али није ни Амстердам ни Берлин. Београд је намучена, много пута разарана престоница Србије, а Србија је нешто што се изговара са поносом. Без параде.”
