Удружење за неговање духовних и традиционалних вредности „Косовски завет” одржало је трибину, под називом: „Могу ли српски јунаци Првог светског рата да буду узори младима данашњице?”, на празник у народу познат као Свети врачи (посвећен светитељима Козми и Дамјану, названим бесребреницима јер су бесплатно лечили болесне) у парохијском дому Храма Светог архангела Гаврила у Београду. Општи закључак излагача и присутних је да могу и да је потребно младе укључити у активности које промовишу родољубље, љубав према домовини, братољубље, српску традицију, неговање културних и историјских вредности српског народа и његових пријатеља.
Није случајно одабрано баш ово место за трибину, зато што је ктитор храма Милан Вукићевић био Солунац, у делу изнад улазних врата храма пише да је храм посветио својим саборцима. Пре неколико година Синод СПЦ-а донео је одлуку да се у том храму обележавају војне годишњице. Присутнима се на почетку обратио отац Јован Бабић, парох Храма Светог архангела Гаврила који је и најзаслужнији што се у овом храму годинама обележавају управо битке Првог светског рата у којима су српски јунаци и родољуби исказали све оне вредности које управо одржавају ово човечанство. Отац Јован је седам година био вероучитељ питомцима Војне гимназије у Београду (коју је и сам завршио) и он је успоставио традицију Видовданског ходочашћа са ђацима на Крф и на Видо под називом „Стазама српске војске”, преневши свој утисак да једно такво ходочашће на место страдања српске војске вреди више него хиљаду предавања о томе.
Историчар Чедомир Антић подсетио је да је српски народ кроз историју стварао јаку војску да би се одбранио од многобројних освајача и да је крајем 19. века стварао „државу да би била боља од других, да буде демократска, да буде народна, да буде праведна, да буде слободна… да буде бастион балканског словенства и хришћанства”. Антић је додао да храброст српских јунака Првог светског рата осећамо код данашњих младих, да би било потребно да се научимо скромности наших предака, да будемо јединствени, да у нашим душама преовлађује оптимизам. „Потребно је да радимо са младима и да се не обазиремо ако наизглед нема резултата, јер идеје живе много дуже него они који су их замислили”, закључио је Антић.
О двадесетогодишњем прикупљању етнолошког наслеђа српског народа сведочио је Жељко Утвар, архитекта по образовању а етнолог по, како каже, својој животној мисији, који је по бетонима и најлонима пијаца градова широм Србије прикупио и од пропадања и заборава сачувао више од 5.000 појединачних ношњи и других предмета из наше традиције, врло често старијих од једног века: „У којој год земљи да сам то излагао, у Француској, Немачкој, Италији, Аустрији или Мађарској – сви су били шокирани. Крајње позитивно”. Жељко је навео да последњих 20 година живи са мисијом да другима представи свој народ, који је у 20. веку више страдао него под вишевековном владавином Турака, народ који има историју и традицију да ниједан народ у Европи то не познаје: „Током археолошких истраживања на тлу Србије сам открио да ми Срби вучемо корене од саме винчанске културе” рекао је Утвар.
Политиколог Слободан Бркић је подсетио на чињеницу да смо као народ изградили кућу на сред пута, што значи да нам је много дато, али и да ће се од нас више тражити: „Један од проблема нашег народа, поготову младих, јесте што од других култура копирамо оно што не би требало. Како се не трудимо да копирамо оно што је добро код њих” нагласио је Бркић, који говори десетак језика, за које је рекао да их је првенствено научио како би и другим народима ширио причу о српском народу. Иначе, Слободан је у јавности познат по податку да је путем мисионарења на Интернету успео да православљу приближи 8.500 људи широм света.
Присутнима се обратила и оснивач и председник Удружења „Косовски завет” Смиљана Милисављевић, пореклом са светог Косова и Метохије, која је нагласила да је Удружење првенствено основано како би се праве вредности промовисале деци и омладини у циљу чувања од заборава српске историје и традиције: „Као бивши просветни радник имала сам неку илузију, али као бивши народни посланик више немам. Нажалост, све је политика, и језик је политика… Неко је лепо приметио – какав је то језик ако данашња српска деца не могу да читају Светог Саву, и то је нажалост, тачно”. Смиљана Милисављевић је нагласила да се: „преко масовних медија младим нараштајима шаљу поруке да си губитник/лузер ако си: образован, васпитан, частан, поштен, храбар, скроман. Дакле, све супротно од оног што су баштинили наши славни преци”.
На трибини је први пут јавно изнета иницијатива Удружења „Косовски завет” да се у наше школство уведе „Српска традиција” као наставни предмет: „Традицијом се не чува само наслеђе предака већ се гради и будућност. Традиција је нераскидиво повезана са породицом и селом па ће учинити да деца у урбаним срединама сазнају нешто више о својим коренима. Испада да је тачна она сентенца да је српски сељак школовао своју децу да га напусте, па да помогнемо да га не забораве бар потомци”, закључила је Смиљана Милисављевић.
(Напомена: У наредним објавама ћемо представити комплетна излагања говорника на овој трибини)
Фотографије: Милица Савић (Milicasavicart.com)
