Док све више младих у Србији и свету хрли за лагодним животом, новцем, популарношћу, лаким садржајима, постоје њихови представници који бирају другачији пут и на том животном путу дају добар пример целом друштву, стављајући свој живот у службу вишег интереса. То су људи са мисијом. Иако су пример друштву, они, нажалост, нису видљиви у масовним медијима, зато што је сврха медија некада била да образује и васпита, данас да заглупи и програмира потрошачко друштво.
Многи филозофи су покушали да открију шта је то што одређује човека? Да ли је то: карактер, порекло (околности), неки чак мисле да је то име? Наш саговорник (невидљиви херој) одређен је свим категоријама истовремено. Рођен је на Косову и Метохији (1994. г. у Гњилану), у најгоре време, а мисија му је да у тишини помаже: сиромашнима, немоћнима и младима, баш као Свети Никола. Многи не знају да је Свети Никола Холивуду био инспирација за Деда Мраза. Никола Васић скроман је младић па поређење са Светим Николом сматра претераним – док су му људи којима је помогао дали овај псеудоним.
Дипломирани економиста, након завршених студија вратио се у своје родно место, сада живи поред Гњилана у Партешу где има већи број Срба. Са пријатељима из детињства основао је хуманитарну организацију „Косовско Поморавље”, о чијем раду каже:
„Наша организација бави се различитим активностима хуманитарног карактера, највише смо фокусирани на помоћ породицама са децом, младима и свима онима којима је помоћ потребна. За две године рада обезбедили смо многе породице, помогли школама, болницама, породилишту у Пасијану. Наш рад је специфичан по томе што смо свакодневно на терену и у контакту са људима којима помажемо. То су наше: комшије, познаници, суграђани, некада је тешко испунити све захтеве и очекивања али је и велика ствар што су људи слободни да дођу и да нам испричају свој проблем. Ако не можемо свима да помогнемо ми их бар упутимо на праве адресе. Некада помоћ није материјална, потребно је попричати са људима, попити кафу у њиховом дворишту, упознати њихову децу. Овде су породице често изоловане у селима и осећају се заборављено. Посебно је тешко када се са том изолованошћу суочавају деца јер се то одражава на њихово одрастање. Управо због деце желео сам да урадим нешто што ће улепшати детињство данашњим малишанима, што ће помоћи њиховом образовању. Боли ме чињеница што деца са Косова и Метохије од најранијих дана маштају да оду у неки лепши, бољи, слободнији свет, а у ствари само треба да буду деца и да им њихово окружење (кућа, село, школа, улица) буде најдраже место на свету. Да би било тако потребно је да се осећају безбедно и безбрижно, да имају поверења у људе око себе, да имају парк, лепу учионицу, да се баве спортом, свирају неки инструмент – све су то мале свакодневне ствари, а великом броју деце на Косову и Метохији, нажалост су недостижне. Некако се помоћ за децу са Косова и Метохије свела на храну и кров над главом, што и јесте дуго био главни проблем овде, али то за нормалан живот није довољно. Нажалост, оно што је нормално за децу из Србије и целог слободарског света, за децу са Косова и Метохије је луксуз. Мишљења сам да је решење (побољшање) образовања и запослења кључ решења опстанка Срба на Косову и Метохији.
Што би рекао Свети владика Николај Велимировић: ’Све што ткаш везуј конце за небо’. Једина захвалност која је потребна је моја лична захвалност Богу што могу да радим ово што радим и што су љубав према људима и овом месту разлози због којих се трудим да све то буде боље и више. Кад год смо помогли било коме осећао сам велику радост, а помоћ је увек узајамна. Ми успемо да обезбедимо то нешто материјално што фали човеку, а радост дељења нам свима донесе велико духовно испуњење и онда смо сви (комплетни) на добитку. То је оно што ме мотивише и гура напред: љубав, блискост и заједничка радост”.
На питање како себе види у односу на младе у Србији и свету, на изазове данашњег времена Никола каже:
„Не мислим да ми је тиме што сам рођен, и одлучио да останем на Косову и Метохији у ова смутна времена, ускраћено да памтим лепе и значајне тренутке у животу. Та времена нису била лака никоме у нашој земљи. Можда смо били ускраћени за удобност урбаног, градског живота. Ускраћени смо и данас али то има и позитивних страна, упознали смо себе, једни друге, природу. Нажалост, данас се обично креће са Ибице, Дубаија, Париза и сличних дестинација не би ли се упознао свет, а човек не може да разуме друге културе ако најпре не упозна своју. Тако да свако ко трага за собом и за смислом, на крају ипак дође до Косова јер је темељ, почетак и смисао. Зато своје место рођења сматрам великим Божјим благословом.
Поручио бих младима да не јуре за новцем него да јуре за собом, да раде на себи, остваре се, умноже дарове Божије да служе на корист свима. Ако су нам новац и слава једини мотив за професионални израз никада нећемо бити спокојни и срећни јер човек кад-тад мора да се замисли над оним што ради и да се запита о смислу”.
Никола Васић достојан је изданак славних предака, чувара косовског завета који су на Косову и Метохији постављали моралну вертикалу према којој треба да буду васпитаване наредне генерације.
