У времену када бела куга прети српском народу, пример породице Арамбашић из Београда треба да буде награђен да би мотивисао младе парове да крену њиховим стопама. Национална пензија и Алеја великана не смеју бити резервисани за естраду. Мира (58) и Радомир (68) представљају светли пример како се српство брани на делу: „Исидора, Петар, Веселин, Јелена, Љиљана, Милан, Милица, Тања, Ивана, Горан, Дејан, Маја, Десанка, Зорица и Зоран”, набраја Мира имена своје 15-оро деце, размишљајући да некога није заборавила. Неки од њих већ имају своју децу, а ћерка Маја (34) кренула је стопама своје мајке и има 11-оро деце. Када се у дому Арамбашића на славу Светог Јована окупи само најужа породица, родитељи, деца, унуци, зетови и снаје – то је једна читава армија од 70 чланова.
„Не кајем се што сам родила толико деце, то је највеће благо које једна мајка може да има. Понекад смо имали проблем да се сви нахранимо, али нема већег блага када их све видите срећне, насмејане, живе и здраве”, каже госпођа Мира, која је је као домаћица свих претходних година бринула о деци и породици, док је супруг Радомир зарађивао и сналазио се како им оно најбитније не би недостајало. А, било је и дана када је много тога недостајало. Поготову када им је пожар, сумњају подметнут, уништио већи део стана.
„Ишла сам у Центар за социјални рад и питала за помоћ, али су ме увек само речима храбрили. Било је и оних коментара: ’Шта ти је све то требало?’. Плакала сам након тога, али се никада нисам покајала што смо се супруг и ја одлучили да имамо толико деце. Најтеже ми је било када су се управо они враћали уплакани из школе када би им неко од другара пребацио што нас толико има. Не љутим се на ту децу. Дечија душа је нешто најчистије. Они су то сигурно чули од својих родитеља.”
Породица Арамбашић једна је од оних која искрено живи у духу православља и велику помоћ су имали од пароха цркве Успење Пресвете Богородице у Жаркову, посебно од оца Милана Виленице. Пред само бомбардовање 1999. године, почивши патријарх српски господин Павле служио је у храму Успења Пресвета Богородице у Жаркову и отац Милан му је поменуо многодетну породицу Арамбашић. Онако брижног, каквог га чувамо у сећању, патријарх Павле је одмах замолио да их посети. Дошавши испред куће Арамбашића, зачуо је дечији плач и ушао је у трошну кућу. Милица је тада била беба и почивши патријарх јој је пришао, узео бочицу са млеком, пробао да ли је врело на својој руци, и нахранио је. Један је био наш вољени патријарх Павле. Након тога је успео и да породици Арамбашић обезбеди стан у коме данас живе Мира и Радомир са петоро деце која се још нису оженила или удала.
Било је још племенитих људи који су им помагали. Власник једне пекаре их је снабдевао пецивом, које је глава породице Радомир делио са другим сиромашним породицама. Након текстова у франкфуртским Вестима, новинама српске дијаспоре, јављали су се наши сународници и помагали колико су могли. Радомир је радио као водоинсталатер у државном предузећу до почетка деведесетих када је због повреде на раду отишао у инвалидску пензију. Но, морао је да настави да ради приватно како би прехранио породицу. Сви ми (друштво) дугујемо овој породици, највише јој дугује држава, иронија је да породица Арамбашић дугује држави пола милиона за инфостан и да постоји реална опасност да могу бити истерани из стана који им је обезбедио почивши патријарх Павле.
Током посете представника Удружења „Косовски завет” дому породице Арамбашић осећала се једна велика љубав приликом сваког помињања имена неког од деце. Није било жала, већ само благе туге због неразумевања дела људи за њихову одлуку да одгајају толики број Срба и Српкиња. И то у духу нашег православља и светосавља. „Косовски завет” покреће иницијативу да се мајка Мири додели национална пензија. Мишљења смо да је то заслужила. Такође, позивамо и све добронамерне људе да нам се јаве како бисмо заједно помогли да ова породица може да настави да живи под својим кровом.
Да сте нам живи и здрави на многаја љета, Арамбашићи драги!
