Више од шест стотина година имамо заједничку одредницу која нас повезује и идентификује као народ. То је уверење да нема цене коју нисмо спремни да платимо да бисмо сачували слободу, независност и достојанство. На истом темељу почива и наша свест о моралној обавези да се доследно боримо за повратак тих вредности, док их поново не достигнемо, уколико икада буду привремено изгубљене.
Било је и пре Косовског боја великих историјских и духовних достигнућа српског народа. Успостављена је краљевина стечена аутокефалности цркве, проширена је територија, што је за последицу имало проглашење царства и уздизање дотадашње архиепископије у ранг патријаршије. Од Законоправила Светог Саве до Душановог законика и бројних владарских повеља, остала су нам сачувана сведочанства о правном уређењу државе. Од Мирослављевог јеванђеља, преко бројних владарских житија и Похвале кнезу Лазару монахиње Јефимије, па до натписа на косовском каменом стубу и Слова љубве деспота Стефана Лазаревића, сачувани су докази интелектуалних домета и љубави према ближњима.
Било је и много значајних битака, међу којима се издвајају победа код Велбужда 1331. године и страшни пораз на крвавој Марици 1371. године. И поред свега наведеног, ниједан се догађај није дубље урезао у колективну свест народа, нити у већој мери подстицао нове нараштаје да буду спремни на сваку жртву која би се морала принети ради поновног освајања слободе од косовског подвига кнеза Лазара и његових сабораца, из 1389. године. Због тога значај косовског завета до данас није умањен и уверени смо да ће остати етичко упориште свих будућих борби за права која су нам привремено отета.
Предање о завету кнеза Лазара, као и о херојству и спремности на жртву читеве једне генерације ратника која га је следила у подвигу развијано је и надграђивано у току векова робовања под туђинском влашћу, да би служило као једино постојеће светло и путоказ до жељеног ослобођења.
Извор из кога је поробљени народ црпео снагу да се очува у вери и не прихвати идентитет освајача било је сећање на некадашњу славу и јунаштво, преношено усменим предањем и на црквеним проповедима. Уместо књига и школа у којима је оскудевао, визуелно подсећање на оно што смо некада имали нудиле су фреске на зидовима наших цркава и манастира. Култ косовских јунака и изнад свих Милоша Обилића највише је негован у тешко приступачним крајевима који су били прибежишта непокородних, расадници хајдука и будућих устаника. Он је уједно постављао и моралну вертикалу према којој су васпитавани будући борци за слободу.
Када је Карађорђе 1804. године повео српски народ у Први устанак, један од основних мотива за мотивацију бораца била је освета за губитак царства чијим се симболичним крајем сматрао пораз на Косову. И кроз читав XIX век, када је предвођена двема династијама изниклим из народа, Србија враћала део по део националне територије, читаве генерације будућих бораца и националних делатника васпитаване су на примеру косовских јунака, а круном свих претходних подвига сматрало се будуђе ослобођење Косова, које је морало доћи као коначна потврда да смо у пуној мери постали народ који сам одлучује о својој судбини. Тај тренутак је коначно дошао победом у Првом балканском рату, али генерација овенчана славом није могла дуго уживати у плодовима своје победе, јер је Први светски рат донео нова искушења, која су превазишла многа дотадашња. Поново је пут страдања и жртвовања водио преко Косова и Метохије, у планине Албаније, а након њих до Крфа, Вида и Солунског фронта.
Ни политичко уједињење Јужних Словена с краја 1918. године није донело трајан мир, јер се и након њега прва борба против албанског сепаратизма морала водити баш на Косову. И још једном је, под заштитом италијанског и немачког окупатора, у току Другог светског рата тај (за српски народ најсветији) простор, предат у руке оних коју су имали мотив да затру сваки траг нашег постојања на њему.
Наопака идеологија југословенских комуниста за последицу је имала да се, након ослобођења, наредних пола века апетити националних мањиха подстичу и намирују на штету централног и државотворног народа Југославије – српског народа. Дугорочно најпогубнија манифестација такве праксе било је успостављање аутономне покрајине на Косову и Метохоји чије ће институције деценијама хранити сепаратизам и тежњу ка стварању Велике Албаније.
На самом крају XX века, геополитичке аспирације тренутног светског хегемона и њихови интереси на Балканском полуострву преклопили су се са интересима великоалбанског покрета. Резултат тога била је агресија НАТО-а на Савезну Републику Југославију. Отпор који су наш народ, држава и војска том приликом пружили учинио их је достојним потомцима предака овенчаних славом.
Иако понижена и тешко рањена најновијом дводеценијском окупацијом Косова и Метохије, Србија до данас није подлегла. Премда се многима чини да је полуокупирана и да њене политичке елите свој успон до моћи трасирају сарадњом са окупатором и тајним договорима са његовим центрима моћи, у народу је очувано здраво језгро чију тежњу ка слободи, независности и моралном препороду није могуће угушити. То здраво језгро представља семе из кога у наредним годинама и деценијама треба да израсту нови нараштаји, достојни великих дела и отпорни на све видове корупције. Њихова ће мисија бити да поврате пуну слободу, како на спољном, тако и пољу унутрашње политике.
