Бели анђео је победио идеолошке границе у доба Хладног рата, а победио је и Титове најближе сараднике који су хтели да руше цркву посвећену Архангелу Гаврилу у Хумској улици на београдском Дедињу. Током првог сателитског преноса видео сигнала 1962. године, између Европе и Америке – међу првим кадровима који су представљали поздрав Европе Америци, емитована је слика Белог анђела из Милешеве. Бели анђео је и део пакета највећих људских достигнућа послатих у свемир.
Бели анђео из манастира Милешеве убраја се у велике домете европског и светског сликарства. Ова фреска припада композицији „Мироноснице на Христовом гробу”, датира из 13. века и под заштитом је Унеска.
На фресци је приказан Архангел Гаврило, обучен у бели хитон, раширених крила, како седи на Христовом гробу са мироносницама (храбрим женама које су прве отишле да сведоче Христово васкрсење), показује руком празан Христов гроб, место где је Христос васкрсао.
Преко ове фреске је у 16. веку насликана друга фреска, па је „Бели анђео” био сакривен све до 20. века, када је црква рестаурирана и када је уклоњена горња слика.
Не зна се поуздано ко је творац „Белог анђела”. Верује се да је у питању група уметника Грка, који су неговали слободан потез и имали развијен осећај за боју.
Фреска „Белог анђела” толико је очарала свет током двадесетог века да је први сателитски пренос видео сигнала 1963. године између Европе и Северне Америке садржао слику Белог анђела из Милешеве, међу првим кадровима који су представљали поздрав Европе Америци.
Нешто касније, када је из Европе послат први сателитски сигнал у васиону, пакет „достигнућа Земљана” (који је представљао поруку разумним бићима, уколико постоје у васиони), садржао је: фотографију човековог освајања Месеца, фотографију Кинеског зида и слику Белог анђела, која је била порука мира, љубави и разумевања.
Поред манастира Милешеве, Архангела Гаврила прославља и храм који носи његово име у Хумској, на Дедињу.
Храм Светог архангела Гаврила памте као „цркву поред Партизановог стадиона”. Истина је другачија, јер је црква старија, Вукићевићи су је својим средствима подигли на ледини. Стадион Партизан, војни интернат и други објекти су без њене сагласности сазидани на црквеном имању после Другог светског рата. Када је почео процес реституције Црква је пријавила узурпирану имовину, за коју поседује документацију, и епилог је свима видљив пошто је, очигледно, свим режимима фудбал важнији од Бога.
Сведочанство о покушају Титових најближих сарадника из војног врха да сруше овај спомен-храм, у мемоарима је оставио партизански генерал, народни херој Павле Јакшић: „Дошао је политички комесар области Ђуро Лончаревић и саопштио ми да му је заменик начелника Генералштаба, генерал Пеко Дапчевић, пренео усмени захтев да команда области писмено затражи од Народног одбора града Београда да се поруши православна црква „Архангел Гаврило” поред Стадиона, задужбина подигнута у част ослободилаца Београда и учесника Првог светског рата. Цркву је требало срушити како својим звоњењем не би ометала утакмице. То има за ноћ да се сравни са земљом.”
На срећу та зла намера није остварена зато што ни Црква ни верни народ нису мирно гледали и чекали њену реализацију. Слава Богу сада питомци из интерната Војне гимназије редовно долазе у храм, певају у хору, причешћују се, а српски генерали поново долазе на литургије. Божјим промислом и заштитом Архангела Гаврила данас је овај храм један од значајнијих духовних светионика у земљи.
Архангел Гаврило је жива бестелесна сила и један од седморице серафима најближих Божјем престолу. Учествовао је у Божјем стварању света и у борби против палих анђела, предвођених врховним злом сатаном. Слави се као Благовесник задужен за радосне или благе вести: пророку Мојсију је пренео вест о стварању Божје творевине и поучио га како да напише књигу „Постања”, Захарији је најавио рођење Светог Јована (Претече) Крститеља, Јоакиму и Ани рођење Пресвете Богородице, а потом и Пресветој Богородици да ће родити сина, спаситеља људског рода – Господа Исуса Христа.
