Крај Кошара процвали божури,
Проклетије тамјаном миришу,
низ храстове свето миро цури
бесно звери залудо кидишу.
Устави их вечна стража
залуд мржња, јарост, беса,
није корен подно земље
већ то ничу из небеса…
Стојте звери, уставте се
сва је гора од распећа,
божурови ко олтари
а храст сваки као свећа.
Сваки дани- молебани,
свака ноћ је од опела,
свуд никоше манастири
где падоше света тела…
Где падоше- васкрсоше
праведничка војска Христа,
Кошаре су задужбина
на небу се већма блиста.
Не видите мржњом слепи
иконостас и звоника,
не видите над Кошаре
обрис Сина Божијег- лика!
Уставте се, станте звери,
Кошаре су рајске двери
довек су Проклетије
света причест, литургије…
Довека је Србиново
Метохија и Косово,
довека је Божјег лика
врх Кошара и Паштрика!
Анђеоска света стража,
самоникли манастири,
мироточне горе свете,
тамјаништа и псалтири.
Док је века божур цваће,
залуд мржња, јарост, беса,
није корен подно земље
већ су никли из небеса.
