Пријатељица ми је причала да је током боравка у Швајцарској била изненађена бројем инвалида које је тамо сретала. Домаћин који је угостио, касније јој је објаснио да није у питању већи број него код нас, већ је основна разлика у томе што су особе с инвалидитетом у Швајцарској и многим другим земљама видљиве – интегрисане у друштво, за разлику од наше земље. Дакле, они којима су заиста угрожена људска права нису (подстрекивани менторима са запада) агресивни у тражењу пажње, штавише невидљиви су за друштво, осуђени на четири зида, ћуте, трпе и чекају да им помогну добри људи, кад у току дана позавршавају своје послове.
Иако по закону 5% запослених треба да буду особе с хендикепом, то у пракси није испоштовано. Свако нека погледа колико у свом радном окружењу има колега – особа с инвалидитетом. Ако и има таквих примера углавном је у питању мали степен инвалидности. Такође, запитајте се колико сте слепих људи и инвалида у колицима срели у маркетима. То су људи као и ми, неопходно је да оду у набавку да би преживели, а немају асистенте за помоћ. Да не говоримо о духовној храни, потреби да човек буде социјално биће оде у цркву, посети неки културни догађај.
Наш саговорник Слободан Бркић из Београда, вером и снагом своје личности, победио је свој хендикеп. Иако је на рођењу грешком лекара (као и сестра близнакиња Нада), остао без вида, то га није спречило да буде најбољи у многим областима: говори течно преко 10 светских језика, програмира, свира клавир, компонује, такмичи се у беседништву, пева у црквеном хору, апсолвент је Факултета политичких наука у Београду. То не треба да изазове комплексе код људи који немају хендикеп што они нису ни пола од тога постигли, већ треба да им буде подстрек да ако може то да постигне слепа особа, може свако.
Слободанова је мисија да помаже људима из целог света (преко интернета), пре свега верским оптимизмом, да не кукају над својом судбином, да им њихов проблем не буде камен око врата него изазов, држи им часове страних језика, беседништва, програмирања, итд. Свети оци су рекли да Бог своју славу пројављује преко немоћних, па није новина да баш људи којима је наопходна туђа нега и помоћ помажу и знанима и незнанима. То су многи људи (8.000) из целог света, којима је Слободан помогао препознали, па су због њега примили православну веру. Удружење „Косовски завет” сматра да је Слободан одавно заслужио Орден Светог Саве због свега што је учинио за православље (као и на промоцији Србије), a да остала лица с хендикепом за која се и Слободан бори, такође, уз помоћ државе и друштва у целини изађу из четири зида, да их срећемо: у превозу, цркви, на послу, културним догађајима, итд.
У наставку објављујемо прву Слободанову беседу о верском оптимизму, он ће убудуће имати доста простора на нашем порталу, као почасни члан нашег удружења.
https://www.youtube.com/watch?v=xo76tt6NDU8&ab_channel=Kosovskizavet
