Косовски завет

Моја мати Соколица

Скроз лево мати Февронија (игуманија пећка), до ње рођена сестра мати Макарије (Михаила), затим, патријарх Павле, до почившег патријарха аутор текста (Бошко), на челу мати Макарија

Мати Макарија ме је позвала да дођем у манастир, чини ми се да још није ни завршила са питањем, рекао сам „ДА”. „Када се будем враћала из Београда, свратићу по тебе”. „Мати шта треба да понесем?”, упитао сам стидљиво. Знам само да поред твоје гардеробе коју треба да понесеш, код куће остави своју вољу. Са нестрпљењем сам чекао два дана као две године. Бићу у манастиру код мати Макарије, био сам пресрећан. Кренули смо за Звечан. Док смо путовали, мати ми је причала о томе како се у манастиру човек највише приближи себи и да тек тада почиње да упознаје себе. Теме су се смењивале јер сам желео да добијем одговоре на мноштво питања које сам имао. Моја духовна жеђ била је огромна. Дивио сам се монахињи која зна толико молитава наизуст. Питања су се низала. Желео сам да сазнам шта ће бити са нашом душом која је грешна? Шта ако….? A како Бог гледа на…? Шта кажу свети оци…? Прешао сам меру. Мати ми је рекла да ће за нас двоје бити корисније да говоримо Исусову молитву. Мати је возила и једну молитву изговарала је она, једну ја и тако наизменично. Од Рашке до Соколице говорили смо Исусову молитву. Када смо са главног пута у селу Рударе, скренули ка манастиру, пут је био макадамски и у белом Југу 45, наша молитва се није добро чула од буке. Почео сам да вичем да ме мати чује а она рече: „Шта је с тобом? Што вичеш?” „Па да се лепо чује”, одговорио сам, „Онда настави у себи”. Стигли смо испред манастира, изашао сам из аута да отворим врата на порти, не слутећи да отварам врата свог живота.

Манастир су надвисиле стене које су стајале као највеличанственији споменик који обележава свето место. У порти, мир, тишина коју нарушава по неки соко. Мала црква и два конака, један старији а други нешто новији, оба скромна. Из конака изашла је монахиња, и дочекала своју игуманију, узевши благослов.  Монахиња која се појавила изгледала је тако као да је сишла са фреске. Тиха, скромна и нежна. Пружио сам јој руку и рука је остала у ваздуху, монахиња је била тако смерна да сам се осећао као највећи грубијан. Антонина, иконописац и молитвеник са хиљаду дарова. Касније ми је мати у највећој тајности говорила: „Антонина ти је права сторучица”.  Мати је благословила да ми сестра Антонина да кључ од цркве и да одем да се помолим пред Богородицом. Кључ огроман а врата ниска. Да бих ушао у цркву требало је да се погнем, усправивши се преда мном у ниши припрате смештена је Пресвета Богородица. Кип Богомајке са Христосом у наручју. Стао сам испред Богородице и сузе су ми кренуле низ лице. Душа ми се чистила, осећао сам се спокојно. Знао сам мало молитава и скоро ништа више из богослужбених књига. Када сам изашао из храма, соколички манастир за мене је био као несагледив простор. Из манастира се гледа на Бајгору која сведочи њено име, дивна гора. Све у манастиру и око манастира одисало је спокојем. Сам  манастир личио је на скит. У старом конаку добио сам келију. Имао сам довољно времена да се одморим и да ујутру на знак клепала и звона дођем на време на богослужење. Нисам спавао. Јутрење. Мати је већ била у цркви. У цркву се одлазило у 3.30 часова. Уз светлост кандила, сестре су припремале књиге које су потребне за службу. Све је имало свој ред и поредак. Добио сам прилику да прочитам једну Катизму. Муцао сам као да никад нисам видео слова. Имао сам невероватну трему. Мати је имала стрпљења и са свог места исправљала је моје грешке. Завршила се служба, узимали смо благослов од Богородице и нафору од мати. Мати ме је упознала са историјом цркве и манастира. Тако смо почели и да упознајемо једно друго. У манастиру сам се задржао неколико дана. Дошло је време да одем кући. Није ми се ишло, осећао сам се у манастиру као у гнезду соколова, а моја мајка Соколица, која храни, чува и штити. Од тада мати Макарија ми је мајка. Учила ме је, храбрила, тешила, исправљала, утврђивала, помагала. Мати Макарија има посебну моћ, ја то знам. Знам из мноштво искустава са њом. Једино је мати Макарија од непријатеља умела да створи пријатеља. Други су имали обрнут смер.

Нежна и брижљива, паметна и одлучна, скромна и важна, истрајна и упорна, духовита и поучна а преко свега тога имала је понашање којим је скривала своју нутрину, да је људи не би присвајали, јер се цела обећала Богу. Изнад свега за њу је био само Живи Бог и Завети које је дала. Мати Макарија предивно слика, говори језике, пише, преводи, тумачи, дивно чита и прелепо пева. Вероватно је и сада у двадесеттрећем псалму код Господа који је њен пастир. Тај псалам је увек радо певала и то је чинила најлепше на свету.

Многе њене дарове нећемо ни открити.

Наставиће се…

Мати, знам да чујеш и да видиш, опрости.

Целивам Твоју одешњену левицу,

Твој Бошко

Текст и фотографија: проф. др Бошко Миловановић

Друштвене мреже:

Прочитајте још: