Косовски завет

Породица на испиту

„Породицу сматрам основом људске заједнице  и незамењивом за духовни развој човека. У породици се чува вера предака, држи се до основних духовних вредности које нас воде кроз живот. Породица је извор љубави у којој се учимо дужности, жртвовању, заједничком подношењу невоља, као и подели радости. Породица нам ствара осећање да смо заједно у свему и кад одемо из својих кућа, куда нас живот води. Породица је наша ’мала црква’. Њених светиња и обичаја ко се држи, тај на може залутати у овом отуђеном, испражњеном, посувраћеном свету”, говорио је патријарх Павле.

Породица је стара колико је стар људски род и свет. Дакле, она је одувек била у средишту збивања и на великом испиту – данас у времену отуђења, више него икад. Такође, огледало је  једног народа и мора бити снажна и здрава да би одолела изазовима времена. Уколико погледамо једну просечну породицу у Србији спознаћемо проблеме које ову свету заједницу доводе до нестајања, а чији су узроци комплексни.

Стручњаци су мишљења да је наше целокупно понашање у животу највећим делом условљено искуствима која смо стекли у породичној заједници у најранијем добу живота. Од тих искустава зависи да ли ћемо на животне тешкоће и опасности реаговати поштеном и часном борбом за своје место под сунцем или ћемо побећи са бојног поља, или се пак борити на безобзиран и непоштен начин?

Стуб стабилности породице, као и друштва у целини нису материјална богатства и илузија о благостању које нуде, нити су за породичну хармонију гаранција тутуле и звања. Такође, ни за породичну несрећу немаштина није изговор. Смисао је у емоционалној равнотежи чланова породице – атмосфера обостраног поверења, труда и љубави.

Колико год напредовао, путовао, развијао се и растао, у сваком човеку постоји то једно мало место из ког је потекао. За некога је то село, за некога кутак топлог породичног дома, за некога црква, за некога су то људи. Тамо се обично враћамо када шибани ветровима живота изгубимо ослонац. Дакле, децу треба васпитавати примером. Дати им корење и крила, оно што им је и Бог дао: љубав, идентитет и слободу. Црњански је једном рекао: „Отишао сам у свет у потрази за смислом па сам дошао кући да то и нађем.”.

Сретен из једног села крај Рашке, Љубомиров син, учен и савремен, млади човек који је имао другачије погледе на свет од свог оца, рано је схватио да мисли и ставови његовог оца нису и његови. Деца су често на тој раскрсници живота, када морају да се одвоје од родитеља, било физички или духовно, да изађу из родитељског капута. Ни једнима ни другима то не буде лако. Љубомир је разочаран у сина, у своју узданицу, јер није умео да ослушне његове жеље. Много гласније је било оно што он сматра да је добро за њега. Разочаран је и Сретен, јер напушта један део себе, отац га одбацује, а такав терет на леђима је најгори.

У овом примеру који смо навели породица личи на Катиће из Ћосићевих „Корена”, не значи да Сретен/Вукашин мање воли своје родитеље уколико тежи да се осамостали и направи рез у свом животу. Слепо загледани у дететова осећања родитељи пропусте прилику да припреме дете за самосталан живот. У једном тренутку родитељ треба да охрабри дете да се осамостали, да се одвоји од родитељског дома и крене својим путем, што не значи да треба да заборави на родитеље.

Веома је важно да у породици постоји здрава породична атмосфера, у којој ће родитељи својим добрим примером помоћи детету да формира позитивне особине личности. Успехе детета примећивати, бодрити да наставе, похваљивати их, али с мером да успех не пређе у ароганцију и гордост. Неуспехе не треба кажњавати и кроз њих омаловажавати личност детета већ му треба са топлином и љубављу прићи и помоћи да их превазиђе што лакше и безболније, да не добије комплексе од превелике критике. Смисао је у балансу – родитељи морају бити заинтересовани за развој своје деце, преоптерећеност послом не сме бити аргумент за непознавање свог детета.

Вршњаци, такође, веома утичу на развој младе личности, па је стога веома важно да родитељи добро познају те младе људе. Мора се пронаћи права мера у понашању према младима, јер родитељи не смеју бити ни превише попустљиви, али ни превише заштитнички у понашању према свом детету. Потребно је бити стрпљив и разуман родитељ.

На родитељима и васпитачима је данас, више него икад одговорност и обавеза, зато морају да се активно укључују, помажу и раде на културно-педагошком подизању односа у породици.Тековине модерног доба намећу нове моделе понашања те многи родитељи иду линијом мањег отпора и постају слуге својој деци, добро је приметио игуман Арсеније Јовановић да нам деца измичу контроли. Ако не могу да обуздају своју децу, са том децом касније ће проблеме имати комплетно друштво па није срамота да при првим проблемима потраже помоћ интитуција на којима почива друштво: цркве, школе, државе, пријатеља. Зато је веома битно да деца од најранијих дана имају додир са духовном благодашћу, да расту у Цркви, крсте се и причешћују,  моле –  уче смирењу. „Родитељи да се моле за децу – Господе, помози ми да васпитам дете/децу” игуман Арсеније Јовановић. То су врата за исправно хришћанско васпитање.

Васпитавање деце је животно дело па је и награда толика ако деца буду пре свега срећна (као и људи око њих), формирана у здраве, моралне личности са изграђеним радним навикама и емпатијом према другима. Од тог посла ће онда и друштво имати користи.

Текст и фотографије: Драгана Реља, филолог за српски језик

Друштвене мреже:

Прочитајте још:

Четири зида

Пријатељица ми је причала да је током боравка у Швајцарској била изненађена