Годишњицу Удружења за неговање духовних и традиционалних вредности „Косовски завет” обележавамо у сенци немилих догађаја на Косову и Метохији и трагедијама у Београду и Младеновцу. Сматрали смо да би организовање прославе у оваквој атмосфери било неукусно већ смо та средства (у храни и књигама) донирали Прихватилишту за бескућнике у Београду (има 70 корисника, бораве у оскудним условима – помоћ је неопходна) и школама на Косову и Метохији.
Наше удружење је и формирано да би се спречиле трагедије какве су нам се десиле. Нажалост, није било тешко предвидети пропадање нашег друштва, пре свега наше омладине. На оснивачкој конференцији, као и другим манифестацијама – трибини о херојима Првог светског рата отворили смо тему данашњих узора. Констатовали смо да нашој омладини нису узори наши славни преци који су крварили за нашу земљу, већ Скоројевићи који су на неморалан начин дошли до новца па нам са насловних страна и телевизије поручују да они имају рецепт за срећу. Дакле, преко медија нам се шаље порука да не вредиш ако ниси: богат, популаран, млад и леп. Да због славе и популарности вреди и убити и то се нажалост, десило.
Ниси срећан човек ако (не привлачиш пажњу) имаш добру, скромну породицу без скандала, жену коју волиш и која је љубав твог живота, мајка твоје деце, ништа ако није трофеј за показивање. Тело (силикон/пластика) једино је мерило квалитета. Ту се шаље порука девојкама да је исплативије улагати у тело него у знање. Дакле, они нам сугеришу да децу не треба учити: доброти, скромности, поштењу – у децу треба инвестирати – у ћерке силиконима, у синове спортом. Неко је на друштвеним мрежама тачно написао: „Данашњу децу уписују на два језика, три музичке школе, тренинг летења, а не знају да кажу ’добар дан’”.
У ери технолошког прогреса евидентно је да човек стрмоглаво духовно пропада. Као у филмовима научне фантастике технологија се окренула против човека. Велико је питање да ли овилики технолошки развој користи човеку? Давне 1928. године, неко је предвидео да ће медији упропастити свет. Масовно насељавање градова, а пражњење села почело је појавом телевизије. Сви су хтели да живе Холивуд, да буду славни, имају вилу са базеном па су напустили своја имања да би постали модерни робови – живе у туђим (изнајмљеним) становима, раде за другог (газду, послодавца) скоро до смрти (све је већа старосна граница до одласка у пензију), а имају илузију да су доласком у град успели у животу, не схватајући да су само изгубили слободу. Човек на селу, који има своју кућу, имање, домаће животиње, слободан је човек, он ће увек преживети – али то није популарно, режимима су потребни робови који ће добровољно напустити своја имања да раде и живе код газде да им као робовима баш и ништа не остане – ни слобода. Такви робови док јуре за каријером и новцем немају времена за своју децу коју препуштају масовним медијима и улици.
Иако делује да против ове машинерије човек нема шансе на нама је да се боримо. За годину дана постојања од режима смо доживели и хаковање и тужбу, али и захвалност многих људи којима смо помогли и који баштине праве вредности. Дакле, нису нас поколебали, наставићемо борбу за праве вредности, апостолски ћемо говорити истину, указивати на неправде око нас, позивати на солидарност и емпатију. Такође, трудићемо се да помогнемо нашем народу на Косову и Метохији, али и онима којима је помоћ потребна у матици. Такође, повезујемо се са нашом дијаспором (којих је у свету 11 милиона), која такође, жели да помогне. Лазарев Косовски завет (аманет), није упућен само Србима који живе на Косову и Метохији већ сваком Србину – Косово и Метохија је завичај (колевка) и идентитет сваког Србина.
