Косовски завет

Колевка је симбол младости и (продужетка) континуитета

Студенти Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици

Косово и Метохија је наша непреболна рана, ген ратника, оно је наше, како каже Његош – грдно судилиште. Косово је наша колевка, наша песма недовршена и испит наше савести. Према речима владике Василија: „На Косову и Метохији можемо сагледати шта значи храброст, чојство и јунаштво, али и шта значи издаја. Ту можемо гледати себе какви јесмо, какав је наш живот, куда ми то идемо. Тамо је корен нашега живота на чијем стаблу гране почињу да се суше, али је стабло јако, стамено и са дубоким коренима”.

Српски народ на Косову и Метохији не живи живот достојан човека у 21. веку, путује кроз пустињу ропства без свога Мојсија. Одржава га вера да ће Бог опет даровати земљу обећану, стрпљиво га чекајући да дође на коњу у долами и сукну са неке планине. За опстанак Срба најважније је „на страшном месту постојати”, а то успевамо захваљујући светињама око којих се сабирамо.

Када говоримо о омладини на Косову и Метохији, реч је о генерацијама које су васпитаване по постулатима система који више не постоји и које, осим декларативне сигурности породичног дома, немају сигурност у осталим друштвеним сферама. Снажне последице које је одрастање под санкцијама и друштвеним сукобима оставило на омладину, одредиле су смер њеног интелектуалног, емоционалног и друштвеног развоја. Тим околностима одређен је и њен нормативно-вредносни систем. Млади на Косову и Метохији одрасли су не само у околностима продужене друштвене трансформације, већ и у константним настојањима Албанаца да Србе интегришу у оквире такозваних косовских институција. Под крилатицом „деца су нам добра где живе”, институције и појединци у покрајини, чија је улога да васпитавају и образују младе генерације, као да су посустали под интензивним безбедносним ризицима и сопственим приватним проблемима/интересима. Од безвољности и бесциљности младих, који би да остану у свом крају, у страху од непријатеља тик уз жицу, до конкретне жеље и плана да побегну из сивила, до оних амбициознијих, тек овом следу недостају млади Срби, који би свесно, својом покретачком енергијом и снагом, мењали своје локалне заједнице и планирали квалитетну будућност у њима. У њиховом осећању личне небезбедности, све време се преплиће страх да ће их угрозити „непријатељска” етничка заједница, „непријатељски настројена међународна заједница”, али и сопствени неуређени и урушени друштвени систем. У фрустрацији да се морају „чувати увек, свуда,  сваког”, у таквом окружењу, стасале су нове послератне генерације младих Срба. Економски аспект највише утиче на незадовољство младих на Косову и Метохији. Наш народ се на муку навикао и добро је подноси али оно што прави јаз и неслогу је неправда. Недостатак шанси, солидарности, људскости – ко има једну плату дају му још једну, а ко нема ниједну на томе ће и остати.

Не треба никад одустајати од зацртаних циљева, без обзира у каквом се окружењу налазили.  Свакако, увек има светлих примера људи који су одлучили да створе нешто на овим просторима и успели у томе, да живе од сопственог рада. Међутим, овде и даље постоји тај менталитет да је државни посао оно што је примарно за опстанак породице и многи и дан-данас иду ка томе да добију државну плату и у таквом запослењу виде једини спас. Управо мала, нестимулативна средина може натерати младе људе да остваре велике циљеве. Одласком у велике градове, велике пословне и културне центре, они имају јасне амбиције, мотивацију и дисциплину, често много израженије, него млади који потичу са тог простора. Доказ за то је да су многи успешни појединци из разних области своје образовање стекли управо на Косову и  Метохији.

Досадашња истраживања, нажалост, показују да би многи млади радо отишли или да размишљају о томе да напусте Косово и Метохију, а слична ситуација је и у Србији (и у целом региону). Неко је иронично приметио да једино Срби са Косова и Метохије желе да остану у Србији. Битно је подићи колективну, тј. националну свест о проблемима међу различитим етничким заједницама на Косову и Метохији.  Тек када се изврши такав чин (освешћења) можемо говорити о унапређењу живота младих људи на Косову и Метохији. За равноправан и једнак развој морамо се борити заједно, у избалансираној друштвеној кохезији која ће свим младим људима пружати једнаке прилике за лични развој и остварење економског благостања на простору који делимо. Једино тако ћемо спречити ‘одлив мозгова’. Уколико број младих на Косову и Метохији настави да се осипа, то значи да нема више српског језика, нема народа, нема идентитета, онда смо изгубили вековну битку.

Дуг је пут пред нама, тежак је период пред нашим народом, ако дозволимо да нас монотонија свакодневице одведе на странпутицу где ће нам сећања бити потиснута и где ћемо у тој трговини с ђаволом изгубити и територију и себе. Неке вредности се и сада губе и ускоро нећемо знати где нам је душа, изгубићемо се у сталним покушајима да преживимо у неком наметнутом свету који нас баца далеко од корена, али сам ипак мишљења да ништа није изгубљено док се као изгубљено не прихвати. Према званичним подацима, Косово и Метохија има најмлађе становништво у Европи (и по тим критеријумима је колевка) што је велика снага и предност, јер су млади потенцијално снажна сила за развој. Каже се да на младима свет остаје, гради се да би нове генерације уживале  плодове тог рада, а моја генерација ће бити та која ће се борити да се све врати на почетак (у колевку) и да се после тог повратка, после враћене душе, удахне нови живот у све крајеве наше напаћене земље. Ако је КиМ наша колевка, онда је истовремено и будућност, али и континуитет.

 

 

Текст и фотографије: Драгана Реља, филолог

Друштвене мреже:

Прочитајте још:

Четири зида

Пријатељица ми је причала да је током боравка у Швајцарској била изненађена