Косовски завет

Бадава сте добили, бадава и дајте

Постоје људи којима је помагање другима животно опредељење, дарове (таленте) које им је Бог дао искључиво користе у те сврхе: „Бадава сте добили, бадава и дајте” пише у Светом писму. Такав је наш саговорник који је због своје оданости вери, традицији и етици добио псеудоним „немањићки лекар”.

 

За доктора Вању Милошевића, специјалисту гинекологије (ГАК “Народни фронт” у Београду) сазнала сам од Арамбашића, најмногољудније српске породице (Мира Арамбашић изродила је петнаесторо деце, већ смо писали о њој и тражили од државе националну пензију). Велику захвалност Арамбашићи дугују доктору Милошевићу који им је лично помогао, али је и свако гостовање у медијима искористио да упозна Србију с том дивном породицом. Доктор Вања Милошевић недавно се вратио из Америке и у неформалном разговору открио је да је обавестио и владику америчког Лонгина о овој српској породици и да се нада да ће њихов егзистенцијални проблем (а српска срамота) ускоро бити решен.

„Врло ми је драго што сам упознао Арамбашиће, госпођу Миру сам порађао од једанаестог до петнаестог детета. Интересантно је да се увек порађала на неки велики празник. Једном је чак била моја крсна слава Ђурђиц, напустио сам славље у свом дому, узвишеног разлога да је породим, имао сам ту привилегију и част. Врло ретко имамо трећеротке, четврторотке, петоротке, а тек кад порађате исту жену петнаести пут то вам буде и професионални изазов. Сви смо се (држава, власт, систем, медији, ми као људи добре воље) огрешили о Арамбашиће. Помагао сам и помажем колико је то могуће али они не смеју да зависе од добре воље било ког од нас појединачно. Њима је највише помогао блаженопочивши патријарх Павле да добију стан, иронија је да су сада дошли у ситуацију да су због неких неизмирених рачуна принуђени да се иселе из стана. Толико о нашем лицемерју – с једне стране (медији, држава) пропагирају рађање, а жена која је то врло конкретно урадила и родила петнаесторо деце –  и која по мом скромном мишљењу заслужује супер националну пензију, није од државе и друштва добила никакву сатисфакцију. Арамбашићи не траже милостињу него запослење (да неко од петнаесторо деце ради у јавном предузећу, да ту децу запослимо, да им обезбедимо кров над главом). Држава размишља да прави национални стадион, а задњи смо у фудбалу. Дотле породице које су бренд Србије (најбоље од нас) треба да размишљају да ли ће сутра имати за хлеб и млеко. Ако променимо тај однос према њима моћи ћемо да се погледамо у огледало, а да не спуштамо поглед.

Мој избор да се бавим овом професијом је искључиво из хуманистичких разлога и то сам желео од малих ногу – помоћи неком ко је болестан, када му је потребна помоћ, је нешто најузвишеније и најморалније. Све што сам у животу стекао дугујем мојој породици, пре свега мојим родитељима јер да није било њих, да ми усаде ту љубав према човеку, потом и према мом народу, вероватно бих отишао на неку другу професију. После 33 године у медицини, ако сам и једној жени помогао (пошто се бавим послом који је специфичан (радостан) када је медицина у питању, бавим се рађањем нових живота)) срећан сам. Штавише, помогао сам да на свет дође један град величине Аранђеловца. Бебе које сам доносио на свет пре 25–30 година сада рађају, тако да је моје задовољство двоструко. Веома је значајан тај сегмент рађања јер у ситуацији када нас је све мање, када је све важније и прече, када су жене у питању треба нагласити тај биолошки сат и то што је примарно код сваке жене. Може и треба она да буде: добар уметник, добар лекар, спортиста али пре свега треба да буде мајка. Ако не кренемо од тога, за 100 година нас неће бити.

Живимо у времену које је сликовито описао Андрић: „кад паметан заћути, будала проговори, а фукара се обогати”. У мору свега ружног што се дешава ријалити програма, старлета, као модел понашања се не истичу породичне вредности – жене које су родиле и које рађају раде најодговорнији посао на овом свету – подижу нашу децу. Парадокс је да ми с једне стране позивамо жене да рађају (држава, струка, медији), а не промовишемо такав модел понашања. Кад ме питају за лично мишљење зашто наше поруке не долазе до младих жена мој одговор је – лицемерје. Медији промовишу себичлук као модел понашања, жртва (жртвовање) је превазиђена, младим генерацијама се шаље порука да живот почиње и завршава се с њима и онда добијете садашњи резултат. Нажалост, народ смо који нестаје. Баш те особе које мисле да све почиње и завршава се с њима увек протежирају право на свој избор – на слободу избора. Да су тако резоновале њихове мајке не би дошле у ситуацију да причају са мном. С друге стране, шта се дешава с правом детета? Занемарујући један мали постотак (силовање и инцест) углавном се трудноће дешавају као последица љубави и страсти, свега што је природно и људски и како онда долазимо до тога да то буде оптерећење, баласт, терет који жене треба да носе и који ће их спутавати и обележити за сва времена. Оспоравам ту тврдњу јер познајем 1000 успешних жена које су врхунски: спортисти, научници, које имају по четворо, петоро деце. Трудноћа их није спречила да буду то што јесу. Мишљења сам да је ту улога мушкарца превасходна – свака жена која поред себе има стабилног мушкарца који је њен ослонац у сваком смислу: физичком, материјалном, моралном, емотивном зар неће родити? Али ми, нажалост, живимо у времену где мушкарци нису више оно што су били наши очеви, дедови којима смо се поносили.

У борби за опстанак српског народа, колико је у мојој моћи, покушаћу да сваку жену афирмишем, охрабрим, стимулишем, да јој будем ослонац. У болничком холу се налази један пано са великим бројем новорођенчади. Све те жене су дошле одлучне да се реше те трудноће, а мој највећи успех је што сам их једним финим, људским разговором одвратио од те намере. Сад су то деца која освајају прва места на такмичењима из природних наука, добри спортисти, добри ученици, пре свега добра деца. Кад се осврнем иза себе, то ми је највећи успех.

Нажалост, лакше је урадити насилан прекид трудноће него регистровати ауто, мање вам је времена и папира потребно. Већина жена која је спремна на насилан прекид трудноће изгубљена је и одбачена од  својих мушкараца, у осуди је породице, јавности, околине, њима се прекид трудноће намеће као једино решење. Ако се то догоди добићемо младу особу која је рањена за цео живот, то је велики ожиљак на срцу и души који не може да зацели. Поред физичких импликација (крварење, неплодност, инфекције) постоје и психичке трауме. Из професионалног искуства могу да сведочим да се већина жена у позним годинама каје због прекида трудноће. За све постоји решење и мој предлог је да таквим женама дамо период од две-три недеље кад ће оне моћи у неком свеобухватном разговору, пре свега са својим лекарима, са теолозима, правницима, социјалним радницима сагледати све аспекта евентуалних ризика. Држава такође, треба да обави свој део посла – ако жена нема посао држава да јој га нађе, стан такође. Тако се искрено помаже и бори против нестанка Срба.

Одлучујућа је промена свести и  повратак правих вредности. Младе жене би требало да схвате да је трудноћа светиња која нас је одржала и све што смо добили у животу пре свега смо добили из породице, па онда кроз школство”, рекао је доктор Вања Милошевић.

Када је говорио о приватној пракси, навео је пример „Светих врача Козме и Дамјана”, родоначелника лекарске професије, да они који би требало да буду пример свим здравственим радницима, нису случајно названи бесребреницима – нису наплаћивали прегледе. Оно што нам је од Бога дато треба да буде бесплатно. „Замислите да дођете у ситуацију да ако немате пара не можете да се лечите. Када су приватне клинике у питању ја бих их поштовао када не би наплатили преглед пацијенту којем је помоћ потребна, а нема пара да плати. Шта треба да ради човек коме је потребна помоћ доктора, а нема да плати? Неко ће рећи – извините, ја знам да вам помогнем али то не могу да урадим. Где је ту: хуманост, људскост, етика? То свако нека запита свој одраз у огледалу”, истакао је доктор Милошевић.

 

Косовски завет се у име српског народа захваљује доктору Вањи Милошевићу на свему што ради за свој род, посебно што не врши абортусе.

 

 

Друштвене мреже:

Прочитајте још:

Породица на испиту

„Породицу сматрам основом људске заједнице  и незамењивом за духовни развој човека. У