На позив пријатеља из хуманитарне организације „Спасимо српску децу“, пре више од месец дана (4. јуна) присуствовала сам откривању споменика пострадалим борцима на Паштрику 1999. године. Сматрала сам да би, пре свих, ми са Косова и Метохије требало да одамо почаст херојима рата јер су за Србију дали највредније што су имали – своје животе. Сигурна сам да би било много више Срба са Косова и Метохије да су били благовремено информисани о том догађају. Штавише, до данашњег дана о томе није било ни речи. Тада се у мени родила идеја за медијским активизмом, као последица немоћи, беса, туге, љубави. Запитах се да ли медије у Србији не интересују ратни хероји или је Србија толико утамничена да не сме достојно да их прослави?
Ми ћемо данас објавити причу о том догађају којем смо присуствовали и на којем је био присутан и војник који је возио погођени тенк (тенк је данас саставни део споменика). Поменути војник је дошао из Француске да би се поклонио сенима својих сабораца и то оставља горак укус да приповетка „Све ће то народ позлатити” још увек траје. Наши борци морају ићи „трбухом за крухом” да би преживели. Националне пензије и Алеја заслужних грађана, нажалост, резервисани су за естраду.
У нашем времену нису заборављени само хероји рата већ су заборављени и хероји мира, људи који се свакодневно боре за опстанак. Као да постоји агенда да сви који вреде, а родољуби су, буду у запећку. Негативна селекција тера најбоље из наше земље и то, на неки начин, решава проблем недостатка радне снаге Европе и света. Добијају готов производ бесплатно и, нажалост, ништа то није случајно. Такође, о Косову и Метохији тенденциозно се говори само негативно да би народу огадили комплетан доживљај. Говори се о новцу који иде на Косово и Метохију, а не говори се да је у том случају Косово и Метохија проточни бојлер (новац само оде на Косово и Метохију и врати се у Београд). Осим плата коју добијају запослени у државним установама, заједно са незапосленима (који немају никаквих примања) добијају и антагонизам оних који никада нису били на Косову и Метохији, а верују актуелним средствима информисања.
Дакле, сведоци смо да данашњи медији озбиљно раде на девалвацији правих вредности – то је такође део агенде. На делу је крилатица „Сатри своје силне (истинске ауторитете) и уздигни своје ниште (не ниште духом по јеванђељу) већ ниште по значају: образовању, култури, моралу итд. Иако не пратимо ни минут ријалитија, принуђени смо да о учесницима будемо информисани јер су они на насловним странама најмоћнијих медија – и то је нека врста агресије. Агресије која пристојне људе тера са тог медијског простора (принуђени смо на изолацију да би сачували унутрашњи мир и здрав разум), али остајемо ускраћени за неке важне информације што је и циљ главних креатора – да престанемо да се повезујемо (сабирамо) и да мислећи људи не буду информисани. Лаж није туђи проблем нити је то погрешна информацја. Лаж је метафизички проблем који изазива метафизичке последице.
Портал и Удружење „Косовски завет“ наш је покушај да вратимо праве вредности кроз теме које ћемо отварати и вредности које ћемо баштинити: на првом месту очување духовне и културне баштине, неговање наше богате традиције и историје, промовисање невидљивих хероја (заслужних грађана у различитим областима), праћење и организовање културних и хуманитарних догађаја, еколошко освешћивање јавности. На медијско тровање тамом и страхом ми ћемо лечити светлошћу. Један игуман је лепо рекао: „Они чекају црни септембар, ми чекамо живот будућег века”. Сви смо позвани да будемо Христови апостоли, да преносимо истину. Не морамо да чинимо чуда, довољно је да чинимо јеванђелска дела, то значи да кад чујемо да је некоме потребна наша помоћ да не чекамо да је од нас затражи већ да му помогнемо без интереса да ће нам вратити. Због те симболике оснивање је баш на Петровдан. Такође, Косовски завет носи дубоку симболику коју треба апостолски преносити генерацијама, па није случајно што ћемо данас у овој палати рећи „Догодине у Призрену“!
